Фотограф мора да буде бржи од догађаја

Ка­да је оти­шао из Бе­о­гра­да (по­ре­клом Хер­це­го­вац, ро­ђен у Ри­је­ци 1935), Спре­мо је пре­ко Ита­ли­је сти­гао у Па­риз а он­да у Ка­на­ду 1957. го­ди­не. У на­ред­них не­ко­ли­ко де­це­ни­ја до­био је ни ма­ње ни ви­ше не­го 285 ка­над­ских и свет­ских на­гра­да, укљу­чу­ју­ћи и оска­ре, за ре­пор­тер­ску но­вин­ску фо­то­гра­фи­ју. Али, то ни­је све: до­бит­ник је нај­ви­шег Ор­де­на Ка­на­де ко­ји до­де­љу­је бри­тан­ска кру­на и ни­за дру­гих од­лич­ја.

Про­шле не­де­ље, 21. ав­гу­ста, Спре­мо је пре­ми­нуо по­сле те­шке бо­ле­сти у 81. го­ди­ни у То­рон­ту. Ста­ње здра­вља му се на­гло по­гор­ша­ло у по­след­њој сед­ми­ци жи­во­та. Оба­ве­стио ме о то­ме мејл-по­ру­ком ње­гов ве­ли­ки при­ја­тељ и зе­мљак, ам­ба­са­дор Ре­пу­бли­ке Ср­би­је у пен­зи­ји Дра­ган Гр­ко­вић, пре не­го што су но­вин­ски и ин­тер­нет пор­та­ли у Ка­на­ди по­че­ли да об­ја­вљу­ју оп­шир­не сто­ри­је о жи­во­ту, ра­ду и из­ван­ред­ној остав­шти­ни Бо­ри­са Спре­ма иза ко­га је оста­ло, ка­ко се про­це­њу­је, око 3,5 ми­ли­о­на фо­то-ка­дро­ва. 

Ка­над­ски ,,Глоб енд мејл” и ,,То­рон­то стар”, ли­сто­ви у ко­ји­ма је про­вео рад­ни век – на пр­вој стра­ни, ,,Њу­јорк тајмс”, ,,Ва­шинг­тон пост” на удар­ним стра­на­ма, се­вер­но­а­ме­рич­ки, уоп­ште ан­гло­сак­сон­ски, те­ле­ви­зиј­ски и ин­тер­нет пор­та­ли утр­ки­ва­ли су се да об­ја­ве при­год­не при­че по­во­дом смр­ти Бо­ри­са Спре­ма, не­сум­њи­ве ле­ген­де свет­ског фо­то-жур­на­ли­зма.

У та­кве ви­си­не од­ве­ли су га не са­мо ре­дак та­ле­нат, про­дор­ност и хра­брост да се су­о­чи са сва­ка­квим иза­зо­ви­ма и опа­сно­сти­ма, не­го и по­што­ва­ње етич­ких ко­дек­са гра­ђе­них ве­ко­ви­ма у ње­го­вој по­стој­би­ни, пре­да­ност уве­ре­њу да та на­че­ла не сме­ју устук­ну­ти пред три­ви­јал­но­сти­ма и све­оп­штом та­бло­и­ди­за­ци­јом.

Чу­ве­ну фо­то­гра­фи­ју на ко­јој се ви­ди пре­ми­јер Ка­на­де Пјер Тру­до с ис­пла­же­ним је­зи­ком, а би­ли су ве­ли­ки при­ја­те­љи, Спре­мо је об­ја­вио тек 12 го­ди­на по­што је Тру­до умро. Упр­кос то­ме што је стал­но, сви­ма, па и сво­јим нај­бли­жи­ма, го­во­рио да цео жи­вот ју­ри ,,фо­то­гра­фи­ју од ми­ли­он до­ла­ра”.

Исту ре­че­ни­цу ми је из­го­во­рио док смо раз­го­ва­ра­ли у Клу­бу ,,По­ли­ти­ке” на 15. спра­ту на­ше па­ла­те 2013. го­ди­не, ка­да је у ула­зном хо­лу овог зда­ња ор­га­ни­зо­ва­на из­ван­ред­на из­ло­жба екс­клу­зив­них фо­то­гра­фи­ја Бо­ри­са Спре­ма. За­хва­љу­ју­ћи Дра­га­ну Гр­ко­ви­ћу, та­да ге­не­рал­ном кон­зу­лу у То­рон­ту, ко­ји је прет­ход­но ту из­ло­жбу ор­га­ни­зо­вао у ге­не­рал­ном кон­зу­ла­ту Ср­би­је, из­ло­жба је до­пре­мље­на у Бе­о­град. Имао сам за­до­вољ­ство да је отво­рим, зна­ју­ћи да ју је у То­рон­ту по­се­ти­ло хи­ља­де љу­ди.

У не­ко­ли­ко на­вра­та сам та­да раз­го­ва­рао са Спре­мом. Био је из­ра­зи­то при­ја­тан, не­по­сре­дан и упе­ча­тљив, отво­рен и ду­хо­вит. Са стра­шћу је го­во­рио не са­мо о фо­то­гра­фи­ји. При­чао је о Хер­це­го­ви­ни и Ка­на­ди, о све­ту, о ра­ту и гла­ди, о штам­пи не­ка­да и да­нас, о бе­о­град­ским да­ни­ма и при­ја­те­љи­ма из чу­ве­ног Фо­то-клу­ба „Бе­о­град” и Ин­сти­ту­та за ки­не­ма­то­гра­фи­ју.

Ка­да сам му у јед­ном тре­нут­ку ре­као да ме ње­го­ве фо­то­гра­фи­је асо­ци­ра­ју на треп­тај ока, из­ре­као је не­ку вр­сту свог кре­да: ,,Фо­то­граф мо­ра да бу­де бр­жи од до­га­ђа­ја, да пре­по­зна оно што ће се до­го­ди­ти и да за тај треп­тај бу­де спре­ман!”Шта год да је фо­то­гра­фи­сао, спорт­ске до­га­ђа­је, сва­ки­да­шњи жи­вот, по­го­то­во То­рон­та, ра­то­ве и кон­флик­те у Ви­јет­на­му, Изра­е­лу, Га­зи, Гре­на­ди, Се­вер­ној Ир­ској и у Ира­ку, спорт­ске олим­пи­ја­де, ,,Битлсе” или свет­ске углед­ни­ке, Бо­рис Спре­мо је не­по­гре­ши­вим ре­флек­сом успе­вао да ове­ко­ве­чи мо­мен­те ко­ји су му до­не­ли сла­ву, сву си­лу на­гра­да и при­зна­ња.

У меј­лу ко­ји ми је по­слао 29. ок­то­бра 2013. го­ди­не на­пи­сао је: ,,Са­да, на кра­ју, да ти ја­вим, пре две не­де­ље до­био сам нео­пи­си­во при­јат­но из­не­на­ђе­ње... до­био сам нај­ве­ћу на­гра­ду што се мо­же до­би­ти у Ка­над­ском Но­ви­нар­ству... при­мљен сам или усто­ли­чен у CA­NA­DIAN NEWS HALL OF FA­ME... KU­ĆA SLAV­NIH NO­VI­NA­RA... Још увек се се­ћам тво­јих ре­чи ка­да си ме пред­ста­вио на отва­ра­њу из­ло­жбе у „По­ли­ти­ци”. Још јед­ном Хва­ла!”

Иза ње­га је оста­ла су­пру­га Ика, њи­хо­ве че­ти­ри кћер­ке и сед­мо­ро уну­ча­ди.