Прсти

БУКА И БЕС
Дизање три прста увис је спорт који на најупечатљивији начин упражњавају домаћи навијачи, али то је посебна прича из које није лако извући богзна сувисао закључак. С друге је стране, тим гестом, врхунски истакнута појединка у виду овогодишње победнице Песме Евровизије нехотице призвала и прозвала пре свега разне босанске и хрватске блогере. Људе с довољно времена и знања о новим подврстама комуникације интернетом још увек могу да разоноде односно расрде релативно бројне полемике настале овим и другим поводима (а често и без повода) око тога чији је три прста заправо симбол. Испод бистрих веб-јеловника разних блогова нижу се фотографије на којима су палац, кажипрст и средњи прст одељени од малића и домалог прста на рукама симпатизера једне српске пропале политичке партије али и припадника немачких нацистичких, као и усташких формација из Другог светског рата.

Можда звучи чудно, али су СС-младићи, хрватска влада прве половине четрдесетих и српски демонстранти деведесетих забележени како у свечаним тренуцима држе руку уздигнуту у истоветном положају. Чак су се и неки англосаксонски докоњаци чудили таквој коинциденцији, која је пак на балканским веб-страницама постала истинско врело историјских ископавања, општих аргументација и личних увреда. Потекло је много буке и беса из које се мало шта истински разлучило, мада су образложењима, директно или у алузијама, захватани традиционални католички и православни, али и аријански и аријевски симболи; Свети Сава, Његош и Карађорђе; свето тројство али и тројство предмета какви су пиштољ, бомба и кама. Једини консензус српских и несрпских блогера, мада је то мало који од њих приметио, јесте да су Срби као симбол традиционално користили сљубљена три прста, а да су их тек деведесетих година двадесетог века раширили.

Од оних који их и данас шире вероватно је мало ко свестан свих поменутих конотација. То можда и није битно: контекст готово свих појава у транзиционој Србији је и иначе шаролик, али о томе је овде већ понешто писано. Но контекст у ком су подизана три прста је деведесетих година прошлог века, ако је то могуће, био још шаренији. Од почетка је симболички оверавао најразличитије аспирације: од слободарских и револуционарних до сасвим крволочних. Проблем је једино у томе што су нам потоње боље упамћене и што су више одредиле даља домаћа збивања.

Поздрав са уздигнута три прста је у међувремену постао српски мејнстрим. Да је заиста тако, сведочи и изјава једног чувеног кошаркашког бека, идола многих навијача, али и обичних људи. Иако се можда очекивало да ће он рећи да палац, кажипрст и средњак јавно и иначе диже да би се интимно подсетио тројки које је давао на терену, радије је казао да неће никог тиме да испровоцира, да је у питању напросто знак Србије, нас и њега. Нешто слично, оно да неће тиме да провоцира, изговарали су фанови у настојању да одбране победницу Песме Евровизије од припадника других нација који су се осетили угрожено док је она током гласања бодрила себе дижући три прста и скандирајући: "Помози Боже!" Речени слоган је иначе пуштен у пуни погон управо на кошаркашким утакмицама, оно кад коју секунду пре краја наши играчи тесно губе па би публика да им се нађе захтевајући од Господа да им убаци лопту у кош.

Наша певачица и победница је, рекли су фанови, нормална девојка из краја. Обични "момци из краја" пак подижу три прста вероватно као последњи начин да испоље нешто своје, бенигно инатан и скроман мужевни гест очувања идентитета сред захукталих глобалистичких интеграција. У реду: треба имати нешто своје. Макар при томе узели атест на знак који, како смо видели, и није наш и макар асоцирао на организовано проливање крви са стране нацистичке војске те новијих српских и изворних усташких (пара)војних формација. Али, то је готово једина могућност која беше преостала: други ручни симболи који су дошли са Запада – два прста као знак победе, цела рука па чак ни уздигнут палац – овде се нешто нису никад честито примили. Викторију (два прста у облику латиничног слова В) су ионако током деведесетих приграбили представници других зараћених страна, цела рука у зраку као поздрав делује млако, а уздигнут палац је ионако мање погодан за здрављење него за аутостопирање. А ако је посреди већ инат, једини знак из дотичне врсте који је потекао са Запада а који је Србијом радо проношен, осим три прста јесте уздигнут средњи прст.