Prsti

BUKA I BES
Dizanje tri prsta uvis je sport koji na najupečatljiviji način upražnjavaju domaći navijači, ali to je posebna priča iz koje nije lako izvući bogzna suvisao zaključak. S druge je strane, tim gestom, vrhunski istaknuta pojedinka u vidu ovogodišnje pobednice Pesme Evrovizije nehotice prizvala i prozvala pre svega razne bosanske i hrvatske blogere. Ljude s dovoljno vremena i znanja o novim podvrstama komunikacije internetom još uvek mogu da razonode odnosno rasrde relativno brojne polemike nastale ovim i drugim povodima (a često i bez povoda) oko toga čiji je tri prsta zapravo simbol. Ispod bistrih veb-jelovnika raznih blogova nižu se fotografije na kojima su palac, kažiprst i srednji prst odeljeni od malića i domalog prsta na rukama simpatizera jedne srpske propale političke partije ali i pripadnika nemačkih nacističkih, kao i ustaških formacija iz Drugog svetskog rata.

Možda zvuči čudno, ali su SS-mladići, hrvatska vlada prve polovine četrdesetih i srpski demonstranti devedesetih zabeleženi kako u svečanim trenucima drže ruku uzdignutu u istovetnom položaju. Čak su se i neki anglosaksonski dokonjaci čudili takvoj koincidenciji, koja je pak na balkanskim veb-stranicama postala istinsko vrelo istorijskih iskopavanja, opštih argumentacija i ličnih uvreda. Poteklo je mnogo buke i besa iz koje se malo šta istinski razlučilo, mada su obrazloženjima, direktno ili u aluzijama, zahvatani tradicionalni katolički i pravoslavni, ali i arijanski i arijevski simboli; Sveti Sava, Njegoš i Karađorđe; sveto trojstvo ali i trojstvo predmeta kakvi su pištolj, bomba i kama. Jedini konsenzus srpskih i nesrpskih blogera, mada je to malo koji od njih primetio, jeste da su Srbi kao simbol tradicionalno koristili sljubljena tri prsta, a da su ih tek devedesetih godina dvadesetog veka raširili.

Od onih koji ih i danas šire verovatno je malo ko svestan svih pomenutih konotacija. To možda i nije bitno: kontekst gotovo svih pojava u tranzicionoj Srbiji je i inače šarolik, ali o tome je ovde već ponešto pisano. No kontekst u kom su podizana tri prsta je devedesetih godina prošlog veka, ako je to moguće, bio još šareniji. Od početka je simbolički overavao najrazličitije aspiracije: od slobodarskih i revolucionarnih do sasvim krvoločnih. Problem je jedino u tome što su nam potonje bolje upamćene i što su više odredile dalja domaća zbivanja.

Pozdrav sa uzdignuta tri prsta je u međuvremenu postao srpski mejnstrim. Da je zaista tako, svedoči i izjava jednog čuvenog košarkaškog beka, idola mnogih navijača, ali i običnih ljudi. Iako se možda očekivalo da će on reći da palac, kažiprst i srednjak javno i inače diže da bi se intimno podsetio trojki koje je davao na terenu, radije je kazao da neće nikog time da isprovocira, da je u pitanju naprosto znak Srbije, nas i njega. Nešto slično, ono da neće time da provocira, izgovarali su fanovi u nastojanju da odbrane pobednicu Pesme Evrovizije od pripadnika drugih nacija koji su se osetili ugroženo dok je ona tokom glasanja bodrila sebe dižući tri prsta i skandirajući: "Pomozi Bože!" Rečeni slogan je inače pušten u puni pogon upravo na košarkaškim utakmicama, ono kad koju sekundu pre kraja naši igrači tesno gube pa bi publika da im se nađe zahtevajući od Gospoda da im ubaci loptu u koš.

Naša pevačica i pobednica je, rekli su fanovi, normalna devojka iz kraja. Obični "momci iz kraja" pak podižu tri prsta verovatno kao poslednji način da ispolje nešto svoje, benigno inatan i skroman muževni gest očuvanja identiteta sred zahuktalih globalističkih integracija. U redu: treba imati nešto svoje. Makar pri tome uzeli atest na znak koji, kako smo videli, i nije naš i makar asocirao na organizovano prolivanje krvi sa strane nacističke vojske te novijih srpskih i izvornih ustaških (para)vojnih formacija. Ali, to je gotovo jedina mogućnost koja beše preostala: drugi ručni simboli koji su došli sa Zapada – dva prsta kao znak pobede, cela ruka pa čak ni uzdignut palac – ovde se nešto nisu nikad čestito primili. Viktoriju (dva prsta u obliku latiničnog slova V) su ionako tokom devedesetih prigrabili predstavnici drugih zaraćenih strana, cela ruka u zraku kao pozdrav deluje mlako, a uzdignut palac je ionako manje pogodan za zdravljenje nego za autostopiranje. A ako je posredi već inat, jedini znak iz dotične vrste koji je potekao sa Zapada a koji je Srbijom rado pronošen, osim tri prsta jeste uzdignut srednji prst.