ИСТРАЖИВАЊЕ ИЛИ ПРИЧА

Последња два дана, на целим странама, „Глас јавности” истражује како су ликвидиране највеће српске банке. Сазнања новинара су заснована на изјавама адвоката Саве Анђелковића и на разговору са Џоном Перкинсом, „консултантом Светске банке о економском поробљавању Трећег света, а можда и наше земље”, објављеном у часопису „Геополитика”. Може бити да новинар наводи и делове из књиге „Признање једног економског убице” наведеног Перкинса, али то није сасвим јасно.

Амерички економиста Џон Перкинс, члан америчке Националне агенције за безбедност (НСА), објаснио је због чега се „покајао што је годинама био економски убица”. После 11. септембра, док је посматрао како гори Светски трговински центар, осетио је да мора да напише књигу, да би, наводно, помогао људима да схвате америчку спољну политику која није оно за шта се представља, већ ствара неправедни и непоштени свет који производи растућу нестабилност. И одлучио је да их раскринка, по цену и да га убију.

Данас најмоћнији (САД, Светска банка и ММФ) гутају читаве државе и народе лукавим видовима економског ропства, а „најважнији задатак економског убице је да открије земље Трећег света које имају економске ресурсе који су интересантни америчким корпорацијама”, вели Перкинс и то показује примером државе богате нафтом. Моћна финансијска институција даје позајмице – не тој земљи директно – већ америчким компанијама које у њој граде моћне фабрике, инфраструктурне пројекте... Шта се потом дешава? „Дотична земља завршава у великим дуговима које не може да измири и онда на сцену ступамо ми, економске убице, који одлазимо у те земље и отворено им кажемо: ’Добро, не можете да измирите дуговања, онда нам дајте оно од чега живите, рецимо нафту, по посебно ниским ценама...’ У неким ситуацијама када не бисмо успели да обавимо овај прљави посао, иза нас су долазили агенти-шакали, чији је задатак био да сруше владу или елиминишу оне економске лидере које ми нисмо успели да подмитимо... А ако би и шакали подбацили, онда иде последња карта моћи – америчка војска – као што је случај у Ираку...”.

Новинар „Гласа” ово преводи на наше услове: „Не чини ли се сада мало разумљивијом прича о бомбардoвању СРЈ јер, изгледа, ни економске убице ни шакали нису успели (...), па је кренуо ,Милосрдни анђео’...”.

Џон Перкинс, елем, говори о искуству у Латинској Америци, где је радио ове послове, али новинар „Гласа јавности” преузима ову мустру и на наше прилике, пре свега на случај ликвидације наше четири банке: Беобанке, Београдске, Инвест и Југобанке. После „државног финансијског удара” 2002, ове банке су под директном контролом „експерата” и до данас нема одговора зашто њихов стечај није окончан, а ни када ће. А осам и по хиљада радника отерани су на улицу.

Новинар пита нису ли тим чином „експерти” испунили вољу ММФ-а и широм отворили врата „за стране транзиционе (зеленашке) банке” у Србији?

Он дакле не тврди да је тако, него пита. И наслов првог наставка („Плаћене економске убице и у Србији?”) има знак питања, али више реда ради, за случај да дође до тужбе. А за читаоца је то готова ствар. Знак питања значи да оно што се тврди није доказано. Али има дима. А где има дима...

У оквиру (антрфилеу) под насловом „Брифинзи у ,Хајату’ код економских убица” пише да је „јавна тајна” да су у првим данима нове досовске власти у Србији у овом хотелу боравиле екипе финансијских стручњака које су из сенке дириговале шта треба да се ради. Тамо су наводно челни људи за финансије одлазили „по своје мишљење”...

Јуче, у наставку под насловом „Банке у стечају – рачуни пуни пара!”, између осталог, тврди се да су се „експерти”, у време када су четири водеће банке теране у стечај, просто утркивали у произвољним причама о силним њиховим дуговањима (од 1,5 до 8,5 милијарди марака) које држава, наводно, нема одакле да покрије. Али рачуни ових банака су, тврди „Глас”, и данас живи и на њих се „свакодневно сливају огромне динарске суме”.

Адвокат Сава Анђелковић, заступник отпуштених радника поменутих банака, тврди да су политичари (посебно Мирољуб Лабус) „опструирали све покушаје да се пред судовима докажу права радника”.

Новинар закључује: „Стиче се утисак да су све банке погашене на правди бога и да за то не треба бити неки посебан експерт?”.

Рекло би се да је новинар у праву, само што његовој причи недостаје поткрепа. Истраживање се своди на претпоставке: „Многи сматрају... објективни посматрачи постављају питање... многи се питају да ли је можда... стиче се утисак... неодољиво подсећа...”

У ствари, прича је склопљена, само недостаје истраживање.