Време папагаја

Тресла се гора, миш се није родио, али хлеб јесте поскупео. И ником ништа. Тржиште је, рекло би се, учинило своје. У инат договорима и преговорима појединих министара с малим и нешто већим пекарима – да не подижу цене, да се мало стрпе. Докле? Не рекоше, али чим су брашно, а потом струја, гас, нафта… поскупели, пекари се брзо прерачунаше и – умесише нове цене.

Држава тада обећа да ће увести 200.000 тона пшенице. Половину за своје скромне робне резерве, а другу за потрошњу и смиривање високе домаће тражње. Од тог увоза, бар за сада, ништа. И што би? Коме, објективно, треба та пшеница, чак и када би је могли купити по осетно нижој цени од садашње, а не можемо. Свуда око нас пшеница се не може набавити јевтиније од 400 долара за тону, а толико стаје и код нас.

Та иста држава није се потрудила да завири у силосе великих трговаца да би се уверила да ли нам одиста прети оскудица хлебног жита или је у питању смишљена тржишна игра неколицине великих складиштара и трговаца с државом и потрошачима. Њима се, осим одавно излизаних моралних замерки, попут тога да се богате на туђој муци, ништа озбиљније не може пребацити. Људи чине само оно што им је држава својом промашеном аграрном политиком омогућила.

У време лањске вреле жетве, када је пшеница нуђена по цени од 10 до 11 динара за килограм, они су покуповали све што се могло. Држави није требало. Она је за „невидљиву руку тржишта”. Пошто су шпекуланти нешто жита продали странцима, а Уредба владе о забрани извоза им мало покварила рачуне, они су робу сместили у силосе и сада то хлебно благо крчме по цени око 24 динара за килограм, у мери која им одговара. Не превише да оборе достигнуту цену, али ни премало да не угрозе остале тржишне играче. Докле?

Вероватно и после наредне мршаве жетве на око 470.000 хектара. Никада мање откада се код нас сеје пшеница. С просечних 3,5 тона по хектару, само када би свако зрно завршило у силосу, то би било довољно да имамо за хлеб, али је много извесније да ће држава, која је све учинила да сељака одговори од производње хлебног жита, морати пшеницу да купује по свету не питајући за цену.

Ова земља, односно њена привреда, није способна да произведе чипове, компјутере, путничке авионе, високе технологије… Шта може да направи и извезе показују царинске листе – челик, бакар, дрво, гуме и наравно храну… Али да не може да организује производњу пшенице по тржишним условима, у којима ће војвођански ратари да зараде, па чак и трговци, и да уз све то једемо свој хлеб по цени која је примерена нашим платама – потпуно је неразумљиво и неразумно.

Више нам земље остане у парлогу него што житом засејемо. Коме објаснити ту глупост, ако нико не препознаје сопствени интерес, па ни држава.

Можда је због свега тога добро да постанемо земља у којој ће престати организована сетва и гајење пшенице. Шта фали? Дојучерашњи министри пољопривреде саветовали су ратаре да о пшеници воде рачуна у истој мери „колико и о храни за папагаје”. И то у земљи где је одувек владао култ хлеба – од кољива, преко славског колача до клетве: „Не имао хлеба да једеш”. Време је за папагаје.