Шериф и робот на дуванском путу

Прошло је више од 20 година од те ноћи. Шериф је сада председник Месне заједнице Кукујевци, места у које су током грађанског рата дошли људи који су имали све, па ништа. И опет имају све.

– Свако од нас има свој роман – каже даљи рођак патријарха Павла, кукујевачки Шериф, док се огромни комбајни мимоилазе уским улицама као да су на сајму пољопривредних машина.

– Десетак година говорили смо да смо из села где смо рођени, стари су сањали своја имања, а онда смо се прибрали. Схватили смо да од пшенице и кукуруза нема хлеба, а да је дуван наша нафта – прича он, док улазимо у двориште Дариа Марића. Некада је био надничар на пољима дувана у Вировитици, а сада је газда који на 10 хектара узгаја дуван и предаје га компанији „Јапан табако”.

Отвара гвоздена врата сушаре. Листови боје злата преливају се на сунцу. Дуван је за Дариа благо које га је са надничарског дна попело на врх сеоске елите. Али Дарио не изгледа тако. Удише опојни мирис дувана из сушаре, довољан да сваког пушача доведе до стања блаженства. И разуме се да Дарио пали цигарету за цигаретом, не разликујући се по одећи нимало од четрнаесторо Рома из Костолца који га окружују.

Весели Сефорџан има вишка енергије, као да није устао у четири изјутра, а затим се са женом, братом и снајом попео на трактор који га је одвезао на поље. Када су владале велике врућине, везивали су рударске лампе око главе и радили до изласка сунца. Пета је година како је Сефорџан с породицом смештен у Дариовој кући јер, када се приближи пољима злата, за њега се сунце поново рађа. Од надница ће ромска експедиција презимити у Костолцу, где ће свирати у бирцузима. И тако из године у годину преживљава Сефорџан, надајући се како ће једног дана постати газда и имати свој црни „бе-ем-ве” џип у гаражи.

Више од 150 берача дувана долази сваког лета у Кукујевце из Бујановца, Пожаревца, Костолца, јер село нема незапослених. Ако је Дарио, уз још неколико крупних узгајивача, пронашао златну жицу, Братислав Богатић је почео са месаром, а потом створио компанију „Агропапук” са 400 запослених. Послове је проширио по Србији. Човек са Папука, кога је несрећни рат катапултирао у Срем, запошљава око 150 мештана, док су остали запослени у његовим месарским експозитурама и продавницама, све до Београда.

Шериф размишља како да направи финансијску конструкцију како би се надничари уселили у око 70 празних кућа које су на продају, јер Кукујевци имају 300 деце, велику основну школу и вртић, Дом здравља, апотеке, четири велике задруге, модерну фарму санских коза, које лењо дремају у касно поподне, али сеоски Вајат Ерп добро зна да ће магнетизам Београда за коју годину привући те клинце и одвући их. Вероватно заувек. Роми из јужних српских забити сродили су се са овим људима, који су давно научили шта значи имати и немати.

Из Сефорџанове музичке чаролије путујем у другу кукујевачку галаксију. Модеран ауто-сервис, канцеларије за дистрибуцију ауто-делова и кафић италијанског дизајна чине јединствени пословни комплекс Синише Рекића.

Имао је 25 година, био је здрав и жељан свега када је слетео у село чудеса. Није закукао у Кукујевцима. Радећи као ауто-механичар, приметио је да продавце ауто-делова купци буквално вуку за рукав, да је тржиште гладно ауто-делова, али да је сремачка мелахнолија надвладала жељу за профитом. Синиша је у старом „голфу двојци”, којем је отпадала квака, почео да обилази сервисе широм Србије, а потом се повезао са крупним зверкама из Италије, Немачке, све до Кине, постајући временом њихов заступник за Србију.

Како је рекао Шериф, Славонци су рационални, а Синиша је показао и необичну емпатију према радницима, па је изградио тениски терен са трибинама и 36 диодних рефлектора, на којем механичари играју у сменама.

Недавно је Синиша организовао међународни тениски турнир за децу до 10 година, а сада је у потрази за тренером који ће сеоске малишане учити тенису.

Недавно је из Кине увезао робота. Та јединствена паметна машина, једина у бившој Југи, пере кола у Кукујевцима. Кинески инжењери инсистирали су да њихова екипа допутује и склопи ауто-перионицу са вештачком интелигенцијом, али је један од радника систем склопио сам, за неколико дана.

Из комплекса, који подсећа на дедињски, излазимо на прашњави пут који поприма облике асфалта.

На великом билборду – портрети Николе Тесле, патријарха Павла и Новака Ђоковића. Њихова лица дочекују и испраћају свакога ко долази да упозна људе који су добили прилику за нови живот. Могли су да је проћердају, али су показали да клетва „дабогда имао па немао”, не важи на овом парчету земље.