Кочићев „барутни“ језик

Говорећи о томе да ли су оправдане паралеле које се неретко могу чинити између данашње и Кочићеве Босне, Мићевић додаје:

– Прво је смрвила Прешерна, а онда је, по логици ширења, на ред дошао Петар Кочић. Моје дубоко уверење је да се та администрација на исти начин обрачунала с Кочићем са Змијања, као што се обрачунала с Прешерном из Врбе, јер ниједан од њих двојице, као ни Моцарт уосталом, није могао, није хтео да обузда свој „барутни“ језик. Моцарт, Прешерн, Кочић, три фрајгајста, етикета која је у терминологији аустријске полиције имала вредност оптужбе и изречене казне, које би у неком књижевно-музичком календару требало означити као мученике уметничке вере и, у крајњем случају, прогласити их за свеце. То би учинило да многи други култови које и несавесно и несвесно славимо – падну!

Да ли је заслужена трећа по реду награда, по чему сте међу реткима?

Једини сам – засад! А ви процените да ли је заслужено! Јер, откако сам у својој седмој години, држећи за руку своју мајку, прочитао онај чудесни катрен урезан испод споменика Петру Кочићу у бањалучком парку, па све до пре неки дан кад сам – припремајући се да примим ову трећу награду – написао стих: стоички... иако нисам стоик, није било већих празнина између раздобља у којима сам се посвећивао Петру Кочићу!

Прво сам у лето 1970, непосредно после бањалучког земљотреса, написао обесну поскочицу „Скочићу Кочићу“; затим сам као лектор за српско-хрватски језик на Сорбони, у школској години 1979–1980, током осам месеци једном недељно два сата заједно са својим студентима читао, реченицу по реченицу, Кочићеве приче, а након тог искуства написао сам оглед „Слова: Кочићева слава“, у коме сам поред осталога упозорио на високи степен непреводивости, која је једини разлог што засад немамо Кочића преведеног и објављеног код већих европских и светских издавача.

Ипак, као уредник часописа „Путеви“, обезбедио сам превод приповетке „Јаблан“ на шест светских језика, чак и на арапски. Касније сам у циклусу „У роси историје“ збирке „Стање никога“ штампао сонет „Глас из Црне куће“, бањалучког затвора у коме је Кочић провео неко време. Кад сам у Француској у јеку рата штампао антологију „Les saluts slaves“ (Словенски поздрави), избор југословенског песништва 1800–1900, међу великане као што су Прешерн, Лаза, Матош, Дучић... уврстио сам и две Кочићеве младалачке песме.

Зашто је важно писати о музици коју налазите и у стиховима?

Данте са свим својим идејама о љубави, патриотизму, корупцији, не би био то без трансценденталне технике коју је од првог до последњег стиха „Комедије“ стално обнављао и примењивао. И мада дантеолози – и професори и други – уопште не говоре о Дантеовој песничкој, а могло би се рећи и о музичкој техници, та врлина његовог дела је оно што га одржава у књижевној вечности. Данте ме је у том смислу невероватно инспирисао за много тога док сам „Комедију“ преводио и штампао прво на француском крајем прошлог миленијума – јер у Француској међу педесетак превода нема ниједног у терца-рими – а затим на српском, у првим годинама овог миленијума!

Стих од једанаест слогова „Тим пре што тад из ње ја чух тај пун глас налази се у певању „27 Пакла“ и јасно показује да је Данте писао „Комедију“ (језика) а не ту сасвим погрешно од потомака названу „Божанствена комедија“! Ова Дантеова веома поучна ритмичка „мрвица“ могла би послужити за неколико предавања на Коларцу...

Како вам изгледа наш „пакао“?

Када сам завршио превод Пакла, у своме собичку на Менилмонтану од дванаест квадрата и са заједничким лавабоом у дворишту, заплакао сам. Пошто је то било 1994, знате и сами зашто. Али Данте ми је подарио могућност и да о том нашем паклу опет нешто кажем и на комичан, тј. виртуозан начин. Тако сам управо на једном месту Пакла као риму употребио слику opaque eau (мутна вода), коју сам слободно контрактирао у opaqu’eau, и пропратио коментаром да то, читано на српском и сличним језицима, значи: о, пак’о, али и опако! То је леп пример билингвалне поезије коју ја радо негујем! Имате разних начина да се супротставите надирућем паклу!

Многи вас доживљавају као преводиоца, али ви сте и списатељ, есејиста....

За оне који хоће да ме елиминишу као песника, ја сам одличан преводилац, иако је један мрзитељ свега српског, управо због тога – мада сам ја себе одавно описао као „лош пример доброг Србина“ – написао против мене електронску књигу од 250 фајлова која ће за будуће тумаче наших нарави и сукоба остати као „Политички памфлет“ првог реда, доказујући да и оно што преводим и оно што пишем неће измаћи сабљи времена! Донедавна шефица катедре за италијанистику Мирка Зоговић написала је такву рецензију мога превода Дантеа – засновану на таквим произвољностима недостојним једног интелектуалног бића – за коју бих рекао да је чудовишна да још чудовишнија није реакција Српске књижевне задруге која јој је поверовала на челу с песницима Милованом Данојлићем и Драганом Лакићевићем!

Али историја се само понавља, јер је мој узор и модел живљења и стварања Драгиша Станојевић – једна од најчудеснијих појава у српској култури, а сада га забрањују на Катедри за италијанистику и нико у Србији не зна ништа о његовом подухвату – имао исту судбину у тој истој Задрузи, пре тачно једног века! Српски музиколози су запањени што сам неочекивано објавио осам-девет књига и више од 6.000 страница о музици, а један српски композитор и академик ми је скресао у лице: „Баш си скрибоман!“ иако није отворио ниједну!

А ту је и ваша нова књига.

Жао ми је што је Министарство одбило да препозна и призна мој рукопис „Данте, Вијон, Моцарт, свети пробисвети“ уз уздах председника комисије неког Мраовића, који су сви чули: „То је заиста болно!“ Али, као што сам рекао у песми за Кочића: Не знам да се жалим и нећу да критикујем. После равно 57 година мога дружења са Београдом, могу рећи: Нисам одавде. Ni vu ni connu, како каже Пол Валери.