Kočićev „barutni“ jezik

Govoreći o tome da li su opravdane paralele koje se neretko mogu činiti između današnje i Kočićeve Bosne, Mićević dodaje:

– Prvo je smrvila Prešerna, a onda je, po logici širenja, na red došao Petar Kočić. Moje duboko uverenje je da se ta administracija na isti način obračunala s Kočićem sa Zmijanja, kao što se obračunala s Prešernom iz Vrbe, jer nijedan od njih dvojice, kao ni Mocart uostalom, nije mogao, nije hteo da obuzda svoj „barutni“ jezik. Mocart, Prešern, Kočić, tri frajgajsta, etiketa koja je u terminologiji austrijske policije imala vrednost optužbe i izrečene kazne, koje bi u nekom književno-muzičkom kalendaru trebalo označiti kao mučenike umetničke vere i, u krajnjem slučaju, proglasiti ih za svece. To bi učinilo da mnogi drugi kultovi koje i nesavesno i nesvesno slavimo – padnu!

Da li je zaslužena treća po redu nagrada, po čemu ste među retkima?

Jedini sam – zasad! A vi procenite da li je zasluženo! Jer, otkako sam u svojoj sedmoj godini, držeći za ruku svoju majku, pročitao onaj čudesni katren urezan ispod spomenika Petru Kočiću u banjalučkom parku, pa sve do pre neki dan kad sam – pripremajući se da primim ovu treću nagradu – napisao stih: stoički... iako nisam stoik, nije bilo većih praznina između razdoblja u kojima sam se posvećivao Petru Kočiću!

Prvo sam u leto 1970, neposredno posle banjalučkog zemljotresa, napisao obesnu poskočicu „Skočiću Kočiću“; zatim sam kao lektor za srpsko-hrvatski jezik na Sorboni, u školskoj godini 1979–1980, tokom osam meseci jednom nedeljno dva sata zajedno sa svojim studentima čitao, rečenicu po rečenicu, Kočićeve priče, a nakon tog iskustva napisao sam ogled „Slova: Kočićeva slava“, u kome sam pored ostaloga upozorio na visoki stepen neprevodivosti, koja je jedini razlog što zasad nemamo Kočića prevedenog i objavljenog kod većih evropskih i svetskih izdavača.

Ipak, kao urednik časopisa „Putevi“, obezbedio sam prevod pripovetke „Jablan“ na šest svetskih jezika, čak i na arapski. Kasnije sam u ciklusu „U rosi istorije“ zbirke „Stanje nikoga“ štampao sonet „Glas iz Crne kuće“, banjalučkog zatvora u kome je Kočić proveo neko vreme. Kad sam u Francuskoj u jeku rata štampao antologiju „Les saluts slaves“ (Slovenski pozdravi), izbor jugoslovenskog pesništva 1800–1900, među velikane kao što su Prešern, Laza, Matoš, Dučić... uvrstio sam i dve Kočićeve mladalačke pesme.

Zašto je važno pisati o muzici koju nalazite i u stihovima?

Dante sa svim svojim idejama o ljubavi, patriotizmu, korupciji, ne bi bio to bez transcendentalne tehnike koju je od prvog do poslednjeg stiha „Komedije“ stalno obnavljao i primenjivao. I mada danteolozi – i profesori i drugi – uopšte ne govore o Danteovoj pesničkoj, a moglo bi se reći i o muzičkoj tehnici, ta vrlina njegovog dela je ono što ga održava u književnoj večnosti. Dante me je u tom smislu neverovatno inspirisao za mnogo toga dok sam „Komediju“ prevodio i štampao prvo na francuskom krajem prošlog milenijuma – jer u Francuskoj među pedesetak prevoda nema nijednog u terca-rimi – a zatim na srpskom, u prvim godinama ovog milenijuma!

Stih od jedanaest slogova „Tim pre što tad iz nje ja čuh taj pun glas nalazi se u pevanju „27 Pakla“ i jasno pokazuje da je Dante pisao „Komediju“ (jezika) a ne tu sasvim pogrešno od potomaka nazvanu „Božanstvena komedija“! Ova Danteova veoma poučna ritmička „mrvica“ mogla bi poslužiti za nekoliko predavanja na Kolarcu...

Kako vam izgleda naš „pakao“?

Kada sam završio prevod Pakla, u svome sobičku na Menilmontanu od dvanaest kvadrata i sa zajedničkim lavaboom u dvorištu, zaplakao sam. Pošto je to bilo 1994, znate i sami zašto. Ali Dante mi je podario mogućnost i da o tom našem paklu opet nešto kažem i na komičan, tj. virtuozan način. Tako sam upravo na jednom mestu Pakla kao rimu upotrebio sliku opaque eau (mutna voda), koju sam slobodno kontraktirao u opaqu’eau, i propratio komentarom da to, čitano na srpskom i sličnim jezicima, znači: o, pak’o, ali i opako! To je lep primer bilingvalne poezije koju ja rado negujem! Imate raznih načina da se suprotstavite nadirućem paklu!

Mnogi vas doživljavaju kao prevodioca, ali vi ste i spisatelj, esejista....

Za one koji hoće da me eliminišu kao pesnika, ja sam odličan prevodilac, iako je jedan mrzitelj svega srpskog, upravo zbog toga – mada sam ja sebe odavno opisao kao „loš primer dobrog Srbina“ – napisao protiv mene elektronsku knjigu od 250 fajlova koja će za buduće tumače naših naravi i sukoba ostati kao „Politički pamflet“ prvog reda, dokazujući da i ono što prevodim i ono što pišem neće izmaći sablji vremena! Donedavna šefica katedre za italijanistiku Mirka Zogović napisala je takvu recenziju moga prevoda Dantea – zasnovanu na takvim proizvoljnostima nedostojnim jednog intelektualnog bića – za koju bih rekao da je čudovišna da još čudovišnija nije reakcija Srpske književne zadruge koja joj je poverovala na čelu s pesnicima Milovanom Danojlićem i Draganom Lakićevićem!

Ali istorija se samo ponavlja, jer je moj uzor i model življenja i stvaranja Dragiša Stanojević – jedna od najčudesnijih pojava u srpskoj kulturi, a sada ga zabranjuju na Katedri za italijanistiku i niko u Srbiji ne zna ništa o njegovom poduhvatu – imao istu sudbinu u toj istoj Zadruzi, pre tačno jednog veka! Srpski muzikolozi su zapanjeni što sam neočekivano objavio osam-devet knjiga i više od 6.000 stranica o muzici, a jedan srpski kompozitor i akademik mi je skresao u lice: „Baš si skriboman!“ iako nije otvorio nijednu!

A tu je i vaša nova knjiga.

Žao mi je što je Ministarstvo odbilo da prepozna i prizna moj rukopis „Dante, Vijon, Mocart, sveti probisveti“ uz uzdah predsednika komisije nekog Mraovića, koji su svi čuli: „To je zaista bolno!“ Ali, kao što sam rekao u pesmi za Kočića: Ne znam da se žalim i neću da kritikujem. Posle ravno 57 godina moga druženja sa Beogradom, mogu reći: Nisam odavde. Ni vu ni connu, kako kaže Pol Valeri.