Српске ћелије недовољно поуздане за хашки суд

Његов бранилачки тим најавио је да ће од Хага тражити његово привремено пуштање на слободу ради лечења у Србији, тврдећи да он у Хагу добија погрешну терапију за висок притисак. Министарка правде Нела Кубуровић казала је јуче, како преноси Танјуг, да је министарство на чијем је челу већ покренуло процедуру за добијање потребног мишљења од других министарстава, како би се на влади што пре одлучивало о пружању гаранција за генерала Младића које ће бити упућене Трибуналу, а председник Александар Вучић додао је да ће Београд тражити да сви Срби осуђени пред Хашким трибуналом служе казне у Србији, да је обавеза државе да брине о њима, па и о генералу Ратку Младићу.

Више од десет година стара иницијатива тако је поново актуелна. Истим проблемом, додуше без успеха, бавили су се својевремено некадашњи председник Томислав Николић, бивши министар правде Никола Селаковић и њихови претходници. Иако је из Трибунала више пута поручено да ће одслужење казни у Србији бити могуће када се са тим сагласе УН, увек би се испоставило да управо Трибунал кочи потписивање споразума.

Потпредседник владе и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић не очекује да ће овога пута бити другачије, нити да се расположење у међународној заједници променило. Тај став Трибунала проистиче још из одлуке генералног секретара УН из маја 1993. године, када је овај суд основан. Генерални секретар тада је нагласио да, због посебне природе злочина који су почињени, као и међународног карактера овог суда, казне морају да се издржавају ван бивше Југославије. То је и данас званичан став у УН и Хашком трибуналу.

Прво образложење било је то да нису ухапшени сви бегунци, а када је то учињено, као нови разлог одбијања наведено је то што Трибунал страхује да ће хашки осуђеници у Србији имати третман националних хероја и повлашћени статус у затворима, што су наши званичници одбацивали.

Трибунал, тачније Механизам за међународне кривичне судове, који сада брине о људима на издржавању казни, морао би да буде информисан о здрављу осуђеника, јер они издржавају казне по хашким пресудама, а не по одлукама држава којима су препуштени. Испоставило се да се хашки суд не интересује много за своје осуђенике, нити за њихово здравље, осим када се појави неки крупан проблем, као када је својевремено генерал Радислав Крстић нападнут у затвору у Великој Британији.

Миле Мркшић (68), бивши командант Војске Републике Српске Крајине, преминуо је у августу 2015. године, служећи хашку казну у Португалији, месец дана пре истека две трећине. Неколико дана раније, о његовом погоршаном здрављу у Србији се ништа није знало, јер Трибунал није сматрао да то треба некога да занима. Мркшићево име је на дугом списку оних који нису изашли живи из затвора у које их је Хаг послао.

Примедбе су ишле чак дотле да су хашки лекари оптуживани не само за небригу, већ и да су покушавали да убију људе којима суд не може да докаже кривицу. Трибунал би увек одбацивао оптужбе, а лоше здравље хашких Срба тумачио би погрешним навикама у исхрани, пушењем, стресом или старошћу.

Милан Ковачевић, некадашњи управник болнице у Приједору, по доласку у Хаг доживео је више можданих удара и инфаркт, а умро је после месец дана, након ноћи проведене у агонији на коју нико није реаговао. Славко Докмановић и Милан Бабић обесили су се у хашкој ћелији.

Слободан Милошевић умро је од инфаркта 11. марта 2006. године. Оптужбе његове породице да је убијен погрешном терапијом никада нису озбиљно схваћене. Ђорђе Ђукић је пуштен из Трибунала због карцинома у одмаклој фази. Умро је после месец дана. Момир Талић преминуо је од рака плућа на ВМА у Београду, када га је Трибунал пустио на кућно лечење.

Војислав Шешељ пуштен је после готово 12 година притвора, наводно из хуманитарних разлога, када је утврђено да има рак са метастазама. Тврдио је да га у затвору трују и да му се стање јетре поправило кад је престао да узима затворску храну, док су лекари говорили да је гојазан. У тешком здравственом стању из Хага је пуштен Горан Хаџић, који је преминуо прошлог јула.

Српски генерали Властимир Ђорђевић, Небојша Павковић и Сретен Лукић још служе хашке казне због злочина на Косову. Ђорђевић је у Немачкој, где издржава казну од 18 година затвора, Павковић 22 године затвора служи у Финској, а Сретен Лукић у Пољској служи двадесетогодишњу затворску казну.