Абориџин Јован Павловић

Петком увече сам волонтерски радио за шанком у малом српском клубу у радничком предграђу Мелбурна. Посетиоци су били скоро искључиво Срби који су ту скокнули да поједу ћевапе, попију пиво и пребистре политику.

Тако једном у петак вече изненада бане на врата прави правцати Абориџин (који су и у Мелбурну заправо велика реткост) и право баш на мене.

Одмах ме упита да ли могу да му позајмим 10 долара. Паре му требају да се врати кући јер је све прокоцкао у локалној коцкарници. Онда ми објасни да је дошао овде да пита за помоћ зато што је Србин и хитро ми показа своју возачку дозволу на име Јована Павловића!

Реч по реч, сазнао сам причу брата Јована.

Отац му је шездесетих година дошао из Србије у таласу економских миграната. Копао је опале у пустињама јужне Аустралије где је упознао младу локалну Абориџинку. Умро је изненада од непознате болести и сахрањен на гробљу у малом пустињском рударском насељу, а Јован је са мајком отишао да живи у Мелбурн.

Јован је неожењен, без сталног запослења, неколико година проведених у затвору, прилично склон алкохолу и лаким дрогама. Оно мало што добије од социјалне помоћи потроши на коцку…

Од оца је мало физички наследио, изгледа баш као типични Абориџин средњих година са тужним мутним очима и очигледним траговима бурног живота.

У аустралијској средини у којој се изгубио осећај за солидарност ипак ме је из неких непознатих разлога баш необично много дотакла исповест Абориџина. Дао сам му 20 долара и рекао му да не траба да ми враћа, али сам му као мудро саветовао да се мани у животу порока, па и коцкања.

После две недеље колега из клуба ми даде мали замотуљак уз објашњење да је то за мене оставио „неки пијани Абориџин”. Замотан у марамицу био је каменчић на коме је насликан гуштер и два цвета сасушене марихуане.

Онај симпатични каменчић сам ставио у неку фиоку а цветове дадох пријатељу, љубитељу истих, а који је, узгред буди речено, цветове нахвалио као „врх врхова”.

Десетак година касније сам био на дечјем рођендану па се некако у гужви на великом имању нађосмо да спонтано ћаскамо – родитељи: млади Абориџин, Јеврејка и ја.

Био сам ћутљив, а углавном су њих двоје водили мени занимљиву причу о Абориџинима.

И што би мој пријатељ свештеник рекао, „како то само Бог угађа”, ова Јеврејка онако успут упита шта то Абориџини дају за поклоне. Одговор је био да зависи да ли даје поклон непознатом човеку који га је задужио или је поклон за дугогодишњег пријатеља кога добро познаје. Ако је овај први, за поклон се даје ручно осликан цртеж на камену, дрвету или љусци ему јајета али ако је баш онај најбољи пријатељ онда добија изузетну част и на дар добије мало домаће марихуане.

Вратио сам се кући под утицајем попијеног пива и приче са рођендана.

За четврт века боравка у Аустралији стекао сам једног пријатеља, али су ме други утешили да је то сасвим нормално и да сам срећан да имам и тог једног.

Извадио сам из забачене фиоке камичак са црвеним тачкицама, нацртаним гуштером и ставио га на радни сто поред компјутера. Стоји ту годинама и поставља питања о нацији, пријатељству, животу, судбини… а одговоре не даје.

Предраг Вучинић, Мелбурн