Само један звиждук на Лиду

 До самог финала, свечаности доделе „Златног лава”, броје се ситни сати и једино што је за сада сигурно јесте то да жирију, чија је председница америчка глумица Анет Бенинг, ама баш нико не завиди. Имају тежак посао. Врло добрих филмова у главном такмичарском програму (21) има на претек и одлуке неће бити лако донете.

 О већини главних такмичарских филмова већ је писано ових дана на страницама „Политике”, али није згорег поменути још два америчка филма, из мноштва оних, који су иначе доминирали ове године на Лиду. Један је нови филм Гиљерма дел Тора „The Shape of Water” (купљен и за Србију) који је освојио, за мој укус превише симпатија италијанске и критике и публике као нека врста ретро-хорора са иконографијом „пресликаном“ из филмова холивудске Б-продукције, као што је, рецимо, „Створење из црне лагуне”. Занимљиво, али нико се од усхићених италијанских критичара није сетио да напише да је нови дел Торов филм, ништа друго до дизајнерски усавршена, а идејно неоргинална верзија старог совјетског (руског) филма из 1962. године „Човек-амфибија”, који су Владимир Чоботарјов и Генадиј Казански режирали према роману Александра Бељајева. Толико о томе.

 Јасну поделу на обожаватеље и мрзитеље доживео је нови филм Дарена Аронофског „мајка!”, једини који је ове године извиждан на Лиду. Реч мајка у филмском наслову Аронофски је намерно исписао почетним малим словом, што је још једна од његових, наводно, пожељних „идиотарија”, стваралачке „откачености” и форсирајућег права на уметничке слободе, на чему ће инсистирати док год за то има публику. А има је. Лично, имам поштовања за његова прва два филма, за „Пи” и „Реквијем за снове”, а све друго што је после снимио укључујући ту и филм „мајка!”, најрадије бих заборавила. Превише је ту претенциозности, визуелних делиријума, естетског маниризма и ониричког хаоса, форсирања симболике и метафора да би Аронофски постао, не само моја већ свачија „шољица чаја”. Нови филм Аронофског (откупљен за Србију) има сјајне глумце: Хавијера Бардема, Џенифер Лоренс и Мишел Фајфер, има демоне и идеју о томе како исплагирати и спојити Кјубриково „Исијавање” за „Розмарином бебом” Поланског...

Шарлота Ремплинг у филму „Хана” (Фото Прес служба фестивала)

У такмичарској завршници на Лиду, сваки на свој начин, заблистала су чак четири филма. Симпатичан гангстерски мјузикл „Љубав и подземље” италијанске браће Манети, који је нека врста напуљског „Ла ла ленда”, са певањем, пуцањем, мафијашким обрачунима. Духовито и неочекивано. Затим и изванредан кинески филм „Анђели носе бело” редитељке Вивиан Кју, визуелни празник за очи и снажна драма о одрастању у распаднутој породици у Кини наших дана, као и изненађујући белгијски дебитантски филм „До затвора” („Jusqu’а la garde”) Гзавијеа Легранда. Овде је такође реч о породичној драми у којој син оптужује оца за тешко породично насиље, док ће очева рекација у виду нагомиланог беса и очаја довести и до узимања ловачке пушке у руке.

 Последњи приказан такмичарски филм је „Хана” италијанског редитеља Андреа Палаора (живи већ дуже у Лос Анђелесу) са изврсном Шарлотом Ремплинг у насловној улози. У улози жене која свој бес и патњу покушава да излечи одласцима на часове глуме, док после мужевљеве смрти у затвору ради као спремачица у једној париској вили, без права на посету вољеном унуку. И Палаоров и Леграндов филм причају приче о могућем породичном насиљу и забрани контаката са највољенијима, што је још једна од тема експлоатисаних у филмовима виђеним на 74. Мостри, на којој су били приказани и дугометражни документарци „Људски ток” кинеског уметника и чувеног дисидента „Ај Вејвеја и „Екс либрис”: Њујоршка библиотека” легендарног оскаровца Фредерика Вајсмана.

У званичним програмима 74. Венецијанског фестивала приказано је нешто више од 200 филмова, а фаворите за награде у свим такмичарским програмима ове године има изненађујуће много. Мостри је вечерас крај. После свечане доделе награда и пројакције филма „Outrage Coda”, последњег из трилогије о бесу легендарног Јапанца Такешија Китана.