Samo jedan zvižduk na Lidu

 Do samog finala, svečanosti dodele „Zlatnog lava”, broje se sitni sati i jedino što je za sada sigurno jeste to da žiriju, čija je predsednica američka glumica Anet Bening, ama baš niko ne zavidi. Imaju težak posao. Vrlo dobrih filmova u glavnom takmičarskom programu (21) ima na pretek i odluke neće biti lako donete.

 O većini glavnih takmičarskih filmova već je pisano ovih dana na stranicama „Politike”, ali nije zgoreg pomenuti još dva američka filma, iz mnoštva onih, koji su inače dominirali ove godine na Lidu. Jedan je novi film Giljerma del Tora „The Shape of Water” (kupljen i za Srbiju) koji je osvojio, za moj ukus previše simpatija italijanske i kritike i publike kao neka vrsta retro-horora sa ikonografijom „preslikanom“ iz filmova holivudske B-produkcije, kao što je, recimo, „Stvorenje iz crne lagune”. Zanimljivo, ali niko se od ushićenih italijanskih kritičara nije setio da napiše da je novi del Torov film, ništa drugo do dizajnerski usavršena, a idejno neorginalna verzija starog sovjetskog (ruskog) filma iz 1962. godine „Čovek-amfibija”, koji su Vladimir Čobotarjov i Genadij Kazanski režirali prema romanu Aleksandra Beljajeva. Toliko o tome.

 Jasnu podelu na obožavatelje i mrzitelje doživeo je novi film Darena Aronofskog „majka!”, jedini koji je ove godine izviždan na Lidu. Reč majka u filmskom naslovu Aronofski je namerno ispisao početnim malim slovom, što je još jedna od njegovih, navodno, poželjnih „idiotarija”, stvaralačke „otkačenosti” i forsirajućeg prava na umetničke slobode, na čemu će insistirati dok god za to ima publiku. A ima je. Lično, imam poštovanja za njegova prva dva filma, za „Pi” i „Rekvijem za snove”, a sve drugo što je posle snimio uključujući tu i film „majka!”, najradije bih zaboravila. Previše je tu pretencioznosti, vizuelnih delirijuma, estetskog manirizma i oniričkog haosa, forsiranja simbolike i metafora da bi Aronofski postao, ne samo moja već svačija „šoljica čaja”. Novi film Aronofskog (otkupljen za Srbiju) ima sjajne glumce: Havijera Bardema, Dženifer Lorens i Mišel Fajfer, ima demone i ideju o tome kako isplagirati i spojiti Kjubrikovo „Isijavanje” za „Rozmarinom bebom” Polanskog...

Šarlota Rempling u filmu „Hana” (Foto Pres služba festivala)

U takmičarskoj završnici na Lidu, svaki na svoj način, zablistala su čak četiri filma. Simpatičan gangsterski mjuzikl „Ljubav i podzemlje” italijanske braće Maneti, koji je neka vrsta napuljskog „La la lenda”, sa pevanjem, pucanjem, mafijaškim obračunima. Duhovito i neočekivano. Zatim i izvanredan kineski film „Anđeli nose belo” rediteljke Vivian Kju, vizuelni praznik za oči i snažna drama o odrastanju u raspadnutoj porodici u Kini naših dana, kao i iznenađujući belgijski debitantski film „Do zatvora” („Jusqu’a la garde”) Gzavijea Legranda. Ovde je takođe reč o porodičnoj drami u kojoj sin optužuje oca za teško porodično nasilje, dok će očeva rekacija u vidu nagomilanog besa i očaja dovesti i do uzimanja lovačke puške u ruke.

 Poslednji prikazan takmičarski film je „Hana” italijanskog reditelja Andrea Palaora (živi već duže u Los Anđelesu) sa izvrsnom Šarlotom Rempling u naslovnoj ulozi. U ulozi žene koja svoj bes i patnju pokušava da izleči odlascima na časove glume, dok posle muževljeve smrti u zatvoru radi kao spremačica u jednoj pariskoj vili, bez prava na posetu voljenom unuku. I Palaorov i Legrandov film pričaju priče o mogućem porodičnom nasilju i zabrani kontakata sa najvoljenijima, što je još jedna od tema eksploatisanih u filmovima viđenim na 74. Mostri, na kojoj su bili prikazani i dugometražni dokumentarci „Ljudski tok” kineskog umetnika i čuvenog disidenta „Aj Vejveja i „Eks libris”: Njujorška biblioteka” legendarnog oskarovca Frederika Vajsmana.

U zvaničnim programima 74. Venecijanskog festivala prikazano je nešto više od 200 filmova, a favorite za nagrade u svim takmičarskim programima ove godine ima iznenađujuće mnogo. Mostri je večeras kraj. Posle svečane dodele nagrada i projakcije filma „Outrage Coda”, poslednjeg iz trilogije o besu legendarnog Japanca Takešija Kitana.