Ми смо прворазредни историјски извор
У „Енклави“ сам се бавио положајем Срба на Косову, а у „Аутопортрету“ је тема бомбардовање Србије. То су архетипске и колективне теме савременог српског друштва! И болне теме које ће још више болети у будућности, ако данас не говоримо о њима. Уметност је ту магично лековита!
Овим речима редитељ Горан Радовановић, чија су два пројекта добила средства на конкурсу Филмског центра Србије (ФЦС), објашњава своју везаност за овакве теме. Осим „Аутопортрета“ (у категорији суфинансирања развоја пројеката домаћег дугометражног филма), средства је добио и његов пројекат„Чудотворац“ на конкурсу за оригиналну идеју за реализацију дугометражног играног пројекта који приказује везу између српског и кинеског народа.
И док је „Чудотворац“ заснован на истинитој причи која се плете око личности и делатности фудбалског тренера Боре Милутиновића, „Аутопортрет“ говори о још једној трауми савременог српског друштва, за које се Радовановић показао успешним редитељем судећи по филму „Енклава“.
У образложењу одлуке ФЦС наводи се да је до сада тема НАТО бомбардовања 1999. била третирана неспретно, јер је акценат стављан на сензационализам. На шта сте ви ставили акценат?
Свако озбиљно дело које има амбицију да се бави неком великом темом, третира ту тему индиректно. У мом филму бомбардовање као агресивни чин дат је кроз когнитивни развој једног седмогодишњака са Црвеног крста с пролећа 1999. који, нажалост, не иде својим природним током. Дакле, агресија је дата као неприродна сила која оставља велики траг, односно трауму на души једног младог људског бића. Дакле, то биће и његова породица предмет су мог интересовања, а не пука физичка агресија и демонстрација силе над њима.
У истом образложењу је наведено и да је ваша прича универзална? На основу чега сте је градили?
Па управо на архетиповима спознаје код једног седмогодишњака. Очигледно је да је процес спознаје у овом случају болан и трауматичан јер су околности сурове. Управо те околности на један „повишени“ али и „узвишени“ начин дефинишу материнство, односно улогу и значај мајке у животу детета. И то у околностима када је присуство оца доведено у питање. Ова прича на метафизички начин ревитализује фундаменталне вредности класичне породице чије се постојање последњих година глобално доводи у питање!
Није вас плашило то што не постоји нека велика временска дистанца?
Још је мања била временска дистанца када сам радио филм о Косову. „Енклава” је написана шест година после погрома из 2004, а реализована после 11 година. Осамнаест година од бомбардовања је права временска дистанца. Ми смо сведоци тога чина и дужни смо да о њему сведочимо. Ми смо историјски извор из „прве руке”. То само по себи има објективну вредност, али и носи ризике субјективизма. Али ако је реч о правом уметничком делу, онда то дело на неки магичан начин кондезује дух времена и постаје објективна цигла у зиду колективног сећања. Дакле, наша генерација мора да има однос према теми бомбардовања, мора да има став о њему, психолошки, естетски, идеолошки, политички... Чини ми се да се у нашом јавном мњењу све више избегава ова тема и да као колективитет полако тонемо у заборав чији је бог хипнос кривице и сопствене негације... Ја овим филмом желим да кажем да смо као колективитет још живи и да имамо право на наду и вечност!
Како сте ви лично доживели бомбардовање Србије 1999?
Рационално као космичку неправду, а психолошки турбулентно! Растрзан између узнемирене дечице, родитеља који су добијали изненадне нападе панике и смирене супруге! Чини ми се да сви данас плаћамо цех потиснуте колективне анксиозности...
Које трошкове покривају средства која сте добили на конкурсу?
Та средства су намењена основним активностима у овој фази пројекта као што су тражење локација, кастинг, редитељска разрада, план снимања, буџет, контактирање потенцијалних иностраних партнера, преводи итд. Оно што је значајно и охрабрујуће за мене као аутора јесте да већ имамо нека значајна европска продукцијска имена која желе да буду део нашег пројекта! То је пре свега холандски продуцент Лоренс Гилс (добитник Оскара за најбољи страни филм 1998. за филм „Карактер“), затим Ангелопулосов продуцент Костас Ламбропулос, као и продуценткиња Мики Захар из Израела. Дакле, све зависи да ли ће филм добити подршку од Филмског центра Србије за продукцију чији је конкурс управо расписан. Било би апсурдно да не искористимо копродукциону подршку овако великих имена која би омогућила и озбиљну проходност филму на међународној сцени.
Како видите своје место у српској кинематографији?
Не видим га, нити треба да га видим. То је једна обична его замка. Моји играни и документарни филмови са освојених више од седамдесет међународних и домаћих награда су сигурно део српске и европске кинематографије, али права историја уметности се увек пише a posteriori. На мени је да се борим за свој естетски став и credo, а све остало није у мојим рукама.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
