Срамно ћутање нобеловке за мир

Власт све вре­ме де­ман­ту­је дис­кри­ми­на­ци­ју пре­ма око ми­ли­он Ро­хин­ги­ја и по­на­вља да се сна­ге ре­да бо­ре про­тив „те­ро­ри­ста”, при­пад­ни­ка „Ара­кан Ро­хин­ги ар­ми­је спа­са” ко­ја се при­хва­ти­ла оруж­ја ка­ко би по­ку­ша­ла да по­пра­ви ста­тус му­сли­ма­на  у зе­мљи од 51 ми­ли­он ста­нов­ни­ка у ко­јој им је ус­кра­ће­но др­жа­вљан­ство јер се зва­нич­но тре­ти­ра­ју као иле­гал­ни ими­гран­ти из Бан­гла­де­ша. 

Вој­на хун­та упра­вља­ла је Мјан­ма­ром (бив­шом Бур­мом) од 1962. до 2011. ка­да је јед­на од нај­и­зо­ло­ва­ни­јих др­жа­ва све­та отво­ри­ла про­цес по­ли­тич­ке ли­бе­ра­ли­за­ци­је. Оба­зри­ва тран­зи­ци­ја ка де­мо­кра­ти­ји са­мо је по­ја­ча­ла ста­ре пред­ра­су­де, па је на­си­ље пре­ма Ро­хин­ги­ји­ма по­ста­ло сва­ко­дне­ви­ца од 2012. 

Нај­но­ви­ји об­ра­чу­ни по­че­ли су кра­јем ав­гу­ста ка­да су ми­ли­тант­ни на­па­ли де­се­ти­не по­ли­циј­ских ста­ни­ца и јед­ну вој­ну ба­зу. У сен­ци кри­зе на Ко­реј­ском по­лу­о­стр­ву ре­гу­лар­на ар­ми­ја же­сто­ко је уз­вра­ти­ла. У су­ко­би­ма и си­ло­ви­том вој­ним „опе­ра­ци­ја­ма чи­шће­ња” уби­је­но је нај­ма­ње 400 Ро­хин­ги­ја, спа­ље­не су де­се­ти­не се­ла и по­кре­нут је њи­хов ег­зо­дус.

Де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди, ма­хом же­на и де­це, пре­ко пла­ни­на и кроз не­при­ја­тељ­ску џун­глу про­би­ја се пре­ма Бан­гла­де­шу. Мно­ги су се уда­ви­ли у по­ку­ша­ју пре­ла­ска по­гра­нич­не ре­ке, де­се­ти­не дру­гих су стра­да­ле јер су вла­сти Мјан­ма­ра ову зо­ну за­су­ле на­га­зним ми­на­ма. Би­ланс стра­да­лих пре­шао је 1.000.

Док окри­вљу­је „те­ро­ри­сте”, Аунг Сан Су Ћи ни­јед­ном реч­ју не по­ми­ње суд­би­ну из­бе­гли­ца од ко­јих су мно­ги без хра­не још од сре­ди­не ју­ла. Уме­сто да обе­ћа да ће по­ку­ша­ти да за­шти­ти Ро­хин­ги­је, да за­у­ста­ви акут­ну кри­зу и да кре­не да ре­ша­ва про­блем, она кри­ви свет­ске ме­ди­је за „ла­жну сли­ку”.

Осве­до­че­ни бо­рац про­тив вој­не вла­сти, због че­га је 1991. по­ста­ла ла­у­ре­ат Но­бе­ло­ве на­гра­де за мир, до­спе­ла је услед ова­квог по­на­ша­ња под ба­раж ме­ђу­на­род­них кри­ти­ка, због че­га је од­у­ста­ла да уче­ству­је на Ге­не­рал­ној скуп­шти­ни УН у Њу­јор­ку.

Про­шлог де­цем­бра ви­ше од де­сет до­бит­ни­ка Но­бе­ло­ве на­гра­де за мир об­ја­ви­ло је отво­ре­но пи­смо у ко­ме упо­зо­ра­ва­ју да тра­ге­ди­ја у по­кра­ји­ни Ра­ки­не „пре­ра­ста у ет­нич­ко чи­шће­ње и зло­чи­не про­тив чо­веч­но­сти”. 

Ма­ла­ла Ју­сеф­заи, нај­мла­ђа но­бе­лов­ка, при­дру­жи­ла се кри­ти­ка­ма Аунг Сан Су Ћи. Ге­не­рал­ни се­кре­тар УН Ан­то­нио Гу­те­рес из­ра­жа­ва за­бри­ну­тост да би на­си­ље мо­гло да пре­ра­сте у „ху­ма­ни­тар­ну ка­та­стро­фу”, али вој­не вла­сти у Јан­гу­ну, глав­ном гра­ду Мјан­ма­ра, оп­ту­жи­ле су УН да ње­не аген­ци­је по­ма­жу по­бу­ну Ро­хин­ги­ја, па су све ак­тив­но­сти по­мо­ћи све­де­не на ор­га­ни­за­ци­је Цр­ве­ног кр­ста.

По­кре­ну­та је ме­ђу­на­род­на пе­ти­ци­ја да се Аунг Сан Су Ћи оду­зме на­гра­да. По­сле 15 го­ди­на ко­је је до 2010. про­ве­ла у кућ­ном при­тво­ру, она је сте­кла свет­ску сла­ву бор­ца за сло­бо­ду и де­мо­кра­ти­ју, али от­ка­ко је 2015. по­ста­ла де­фак­то пре­ми­јер, ни­је учи­ни­ла ни­шта да спре­чи про­гон му­сли­ман­ске ма­њи­не. 

Аунг Сан Су Ћи ни­је пр­ви до­бит­ник Но­бе­ла за мир ко­ји иза­зи­ва кон­тро­вер­зе. Би­ло је до­сад зах­те­ва да се оду­зму на­гра­де Хен­ри­ју Ки­син­џе­ру и Ба­ра­ку Оба­ми. Је­дан члан нор­ве­шког ко­ми­те­та је 1994. под­нео остав­ку на­зи­ва­ју­ћи Ја­се­ра Ара­фа­та „те­ро­ри­стом” ко­ји је на­гра­ду по­де­лио са изра­ел­ским ли­де­ри­ма Ши­мо­ном Пе­ре­сом и Јиц­ха­ком Ра­би­ном.

Упр­кос све­му, Но­бе­ло­ва на­гра­да ни­ка­да ни­је од­у­зе­та. Ко­ми­тет се др­жи ста­ва да оног тре­нут­ка ка­да је на­гра­да до­де­ље­на ко­ми­тет ви­ше не сно­си ни­ка­кву од­го­вор­ност. Што зна­чи да ће Аунг Сан Су Ћи за­др­жа­ти сво­је при­зна­ње на ко­је је па­ла те­шка мр­ља.

Свет­ски моћ­ни­ци ма­хом не­мо по­сма­тра­ју си­ту­а­ци­ју из­бе­га­ва­ју­ћи да се за­ме­ре вла­сти­ма. Шеф бри­тан­ске ди­пло­ма­ти­је Бо­рис Џон­сон по­звао је да „за­у­ста­ви на­си­ље” да би Аунг Сан Су Ћи исто­вре­ме­но ком­пли­мен­ти­рао као „јед­ној од нај­ин­спи­ра­тив­ни­јих фи­гу­ра на­шег вре­ме­на”. 

Нај­гла­сни­ји у про­те­сту је тур­ски пред­сед­ник Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган ко­ји гла­сно оп­ту­жу­је и ислам­ске др­жа­ве и чи­тав свет да не ре­а­гу­ју на „ге­но­цид”. Шеф тур­ске ди­пло­ма­ти­је хит­но је по­се­тио Бан­гла­деш. У Џа­кар­ти су па­ли­ли пор­тре­те Аунг Сан Су Ћи, а про­те­сти се ши­ре Па­ки­ста­ном, Ма­ле­зи­јом, али и Аустра­ли­јом. Па­па Фра­њо, ко­ји је че­сто ла­мен­ти­рао над трет­ма­ном Ро­хин­ги­ја, на­ја­вио је да ће по­се­ти­ти Мјан­мар и Бан­гла­деш до кра­ја го­ди­не.

A­унг Сан Су Ћи и моћ­ни вој­ни вр­хо­ви ко­ји­ма она не же­ли да се за­ме­ри ди­рект­но су од­го­вор­ни за ши­ре­ње вер­ске тен­зи­је ши­ром зе­мље: на­па­да­ју се џа­ми­је Ро­хин­ги­ја а бу­ди­стич­ке па­го­де се обез­бе­ђу­ју. „Пор­трет сра­ма”, та­ко је са­да­шњу си­ту­а­ци­ју опи­сао је­дан зва­нич­ник у Ан­ка­ри. А што се Аунг Сан Су Ћи ти­че, ње­ном са­да­шњем кал­ку­лант­ском ста­ву нај­ви­ше од­го­ва­ра кон­ста­та­ци­ја слав­ног Де Го­ло­вог ми­ни­стра кул­ту­ре Ан­дре Мал­роа: „Па­да­ју по­след­њи хра­сто­ви.”