У име народа

После више него очигледне злоупотребе економије у политичке сврхе, прве оне са изградњом аутопута Хоргош–Пожега, а онда и са гасно-нафтним аранжманом, у којој су дојучерашњи легалисти постали најгрђи популисти, а реформисти напрасно тврди легалисти, наравно „у име народа” – Божидар Ђелић нас је учврстио у уверењу да нас до 11. маја ништа ни од кога не може изненадити. Али и да страх од повратка на старо није баш неоснован. Изјавом да ће о томе коме ће бити продат РТБ Бор – аустријском А-теку или руском СМР-у – одлучити запослени, а да ће влада само следити њихову одлуку, није само проговорио „у име народа”, него је народу, збацивши одговорност са владе, дао мандат да одлучује о ономе о чему нити уме, нити може да одлучује. И српску економију тако жестоко заротирао уназад – у време самоуправљања, маратонских зборова радних људи и радничких савета, на којима су и теткице барабар са инжењерима и друговима из комитета одлучивале о свему и свачему – од плата до избора технологије.

Е, да нам је то урадио чувени министар од народа или онај други министар за све, извежбан да као социјалистички директор обезбеди и подршку несаломивих ливaца, некако бисмо могли и да прогутамо. Шта ће, људи из своје коже не могу. Овога пута заротирао нас је економиста реформиста, истина по некима етатистичке провинијенције, који се у Србију са Запада вратио не да тренира самоуправљање, већ да нам помогне у изградњи капитализма. Оног система у коме се зна ко је ко и шта ко ради.

Можда некоме вицепремијерово препуштање радницима Бора да сами изаберу будућег газду звучи као разумни компромис у ситуацији кад влада, подељена у два блока, функционише по систему „да комшији макнемо гласаче”. Можда би заиста радници могли да буду разумнији од министара које тресе предизборна грозница. Можда. Али је противприродно. Јер, све и да су јединствени, као што су и сами, подељени у посвађане синдикалне таборе, радници нису предузетници и немају управљачка знања, па не могу ни да доносе такве одлуке. Нити су власници да би могли да одлучују о будућности фирме.

И све да и без знања и без звања донесу најбољу и најпрагматичнију одлуку, то просто није могуће по закону. Јер њихова улога, тачније улога синдиката у тендерској процедури исцрпљује се у три тачке: у креирању социјалног програма, у његовом поправљању у случају преговора са јединим понуђачем на тендеру и у делегирању свог представника за члана тендерске комисије. Закон је, такође, јасан да о свим условима из уговора одлучују искључиво уговорне стране, а то су купац и продавац. И у случају приватизације, односно тендерске продаје имовине РТБ Бор, која је заправо симулација стечаја, продавац је држава. И она је једина овлашћења да донесе коначну одлуку, ма колико тешка била, о завршници утакмице: са Ковачем или са Дерипаском. И то по закону.

Ништа очигледније од констатације Грега Менкјуа, харвардског професора и директора Бушовог Економског савета у првом мандату, да политичари певају песме које народ воли да чује. Тако смо, ето, добили и Божину номинацију за мајску гранд параду.

А кад се светла позорнице погасе? Само да суза не буде.