Чекамо новог Достојевског

Скуп је организовао Међународни славистички центар на Филолошком факултету у Београду, на којем је учествовало 120 научника из Србије и са славистичких катедара из Берлина, Букурешта, Јене, Кијева, Париза, Торина, Халеа, Хамбурга. Централна тема била је „Александар Белић и ’београдски стил‘”, затим „Српска лексикографија: речници српског језика као изворишта граматичких и синтаксичких истраживања”, и „Карневализација у српској књижевности”. Професорка Тјапко говорила је о опусу критичара Јована Скерлића.

‒ На нашем факултету у Москви предајемо српски језик, а имамо и хрватски као помоћни предмет. Не проучавамо босански и црногорски, јер су нам довољна ова два идиома. Србија је наш главни савезник. Наши студенти имају своју основну струку: међународну економију, политикологију или право, а као главни језик уче српски, и још један, углавном енглески. Уколико буду радили у дипломатији, мораће да читају и неки важан документ који је на српском, зато треба одлично да познају лексику своје струке ‒ каже професорка Тјапко.

Студенти међународних односа са њеног факултета, како додаје, маштају да дођу у Београд на летњу школу. За сада, наша саговорница истиче да такве размене студената нема.

‒ Они одлазе у Чешку, Румунију, Албанију. Иако имамо споразум са вашим универзитетом, наши студенти не долазе код вас, а долазе са другог московског универзитета и оног из Санкт Петербурга. Та сарадња би могла да буде боља ‒ примећује гошћа из Русије.

Ситуацију на Балкану, како каже, њени студенти углавном прате преко сајта листа „Политика”, где се информишу, али и уче језик. На питање шта им је потребно од наших књига и литературе, професорка каже: – Имамо ваше ауторе, али је тај фонд попуњаван раније или на нашу личну иницијативу. Било би добро да имамо савремене писце, рецимо више примерака „Магије Београда” Моме Капора или уџбеника „Српски за странце”, на пример Боже Ћорића, као и Руско-српски речник Богољуба Станковића, Речник САНУ и Речник Матице српске.

У периоду када је била матурант, наша саговорница је пожелела да студира српски, пошто је, како каже, Југославија у то доба била врло привлачна земља, а Балкан занимљив регион у којем увек има неистражених аспеката.

‒ Професори на Лењинградском универзитету су са толиком љубављу говорили о вашој земљи, приказивали су нам слике са народном ношњом, читали класичне писце. Сви су хтели да уче баш српско-хрватски. И сада имамо бриљантне студенте и немамо проблем ни са њиховим запослењем. Многи одлазе у новинске агенције где преводе текстове и информишу ваше медије о томе шта се дешава у Русији ‒ истиче професорка.

Њен факултет нема лектора из Србије. Гошћа им је била Десанка Максимовић, а предавања су држали академици Павле Ивић и Предраг Пипер. Ове године посетио их је Бранко Тошовић из Сарајева, који живи у Грацу и ради на пројекту о Иви Андрићу.

‒ Андрић је за нас веома занимљив, посебно „Травничка хроника: конзулска временa”. Тема се тиче међународних односа, што је у средишту интересовања наших студената, и односи се на стране конзуле у везирском Травнику. Књижевно дело понекад оставља више трага него историјски текст. Довољно је прочитати Андрића да стекнете утисак шта се дешавало за време тих трагичних векова...

Говорећи о стању у руској култури, Галина Тјапко наглашава да се много књига штампа, а све мање чита. Садашња деца, примећује, спадају у дигиталну генерацију која углавном гледа и слуша; у генерацију слике, а не књиге.

‒ Прилике су се промениле и други медији одређују смер и укус јавности. Ипак, има дивних примера. Када је у Московском уметничком театру (МХТ) била Ноћ поезије, дошли смо у поноћ и до шест ујутро слушали стихове, од Пушкина па све до савремених аутора. Било је занимљиво видети ту еволуцију и у самом језику... Данас имамо познате културне раднике који су поштовани у друштву. Међутим, савремене писце не можемо по значају да поредимо са оним великанима из друге половине 19. века и с почетка 20. века. Нема ни много аутора за децу. Када уђете у књижару, налазите писце које сам ја читала у детињству: Михалкова, Корнеја Чуковског, а међу песницима су најпревођенији опет они који више нису живи: Вознесенски и Јевтушенко, Бела Ахмадулина и Михаил Дудин. Још се није родио нови Достојевски. С нестрпљењем га чекамо ‒ каже Галина Тјапко.