Меланхолија, уз гнев и насиље

„Завршетак гнева” је уједно и завршни чин гангстерске филмске трилогије („Гнев”, „Изван гнева” и „Завршетак гнева”), у којој лик Отома, јакузе старог кова и изузетних, а убојитих вештина, тумачи славни глумац Бит Такеши, тај добро познати алтер его овог увек непредвидивог, несташног и ексцентричног јапанског уметника-камелеона, који је до сада свету подарио 18 дугометражних играних филмова, за које је освојио 45 награда и 25 номинација.

У ексклузивном интервјуу за „Политику” Такеши Китано говори о мотивима за завршетак филмског серијала који има милионе гледалаца широм света, о насиљу у филмовима, али и смрти као главном циљу животне игре...

Какав невероватан крај филма – ваше самоубиство! Јасно сте обелоданили да нема више филмског серијала „Гнев” или има још нешто?

Баш тако, веома је јасно и нема ништа више изван тога. Желео сам да направим трилогију о гневу и то сам учинио, а знао сам да последњи наставак мора да има такав крај, после кога ни у једном од обожавалаца и гледалаца овог серијала неће остати ни траг наде да ће се ово можда настављати. Лик Отома, тог јакузе старог кова, извршиће самоубиство. Да га супарник не би убио, одабрао је да достојанствено оде у смрт. Својим пиштољем и од своје руке.

За разлику од претходних филмова из овог серијала у којима је осим насиља било и великих доза хумора, „Завршетак гнева” сте обојили меланхоличним тоновима?

Отомо је човек свестан својих дужности у служби господина Чена који има велики утицај и у Кореји и у Јапану. Отомо је старомодан човек који поштује правила и хијерархију, своје јакуза дужности, али се не уклапа у тај модеран свет нових правила и нових брзина. Отуда ти меланхолични тонови, а тако и тај наговештај његовог краја и завршетка серијала. Да није меланхолије вероватно бих стигао и до петнаестог наставка „Гнева”, а то заиста нисам желео. Хоћу сада да снимам сасвим другачији филм.

Какав?

Романтичну љубавну причу. О човеку који тражи љубав.

Са Битом Такешијем у главној улози?

А, не! Мислим да сам стар за улоге у љубавним и романтичним филмовима.

Зашто да не, љубав је лепа и у старијем добу, макар на филмском платну?

Сада сам у годинама када би логичније било да размишљам о Алцхајмеру, а не о љубави или о мени као глумцу у љубавном филму.

Када сте 2010. донели „Гнев” у Кан и приредили изненађење, то је изгледало као добра шала, а како сада изгледа то што сте „Гневом” затворили Венецијански фестивал?

Овај мој серијал забавних, али и насилних гангстерских филмова није уобичајен „материјал” за филмске фестивале. Тада је у Кану то изгледало као добар „штос”, али после седам година од тада ми живимо у другачијем свету, у времену ужасних терористичких напада, много жртава и никоме није баш до забаве на начин како то нуде филмови из серијала „Гнев”. Зато сам се, радећи овај последњи филм, доста мучио да пронађем прави начин како да унесем насиље унутар нечега што треба да буде забава и прилично депресивно сам размишљао о томе треба ли уопште данас у овако насилном времену користити насиље за забаву.

И – треба ли?

Ипак мислим да у свету филма и даље треба да постоји овакав филмски жанр.

Чега то има у насиљу што толико привлачи филмске гледаоце? Зашто су овакви филмови толико популарни?

Нико од нас не зна како смрт изгледа. Размишљамо о њој, живимо у непознаници, плашимо се смрти, али смо и радознали. Насиље на филмском платну нас приближава том нечему што не познајемо и чега се плашимо – приближава нас смрти. А када се филм заврши обузме нас срећа што смо живи и што је то био само филм. Мислим да се ту негде налазе они главни корени популарности филмова о насиљу.

А да ли редитељи из истих разлога снимају овакве филмове – страх од смрти?

Да, а креирање тих екстремних ситуација најближих смрти подједнако је узбудљиво и редитељима оваквих филмова и гледаоцима. Из ових разлога је у последњих седам година и настала филмска трилогија „Гнев”.

Једном сте, после тешке саобраћајне несреће са мотором, заиста били близу смрти. Променили сте поглед на живот?

То је заиста био пољубац смрти. Несрећа и повреде су биле толико тешке да су ми лекари говорили да треба да будем веома срећан јер сам се буквално вратио из мртвих. Од тада живот више никада нисам узимао неозбиљно, али ипак и дан-данас, иако је прошло већ 20 година, још увек се будим у страху да ћу када отворим очи видети оно блештеће болничко светло. Трауме се нисам ослободио. Међутим, оно што ме држи јесте то да сам заиста изблиза упознао смрт и да сада могу без панике да умрем било када.

Хумор је увек био важан део у вашем телевизијском и у филмском стваралаштву, али се чини да последњих десетак година од хумора полако одустајете?

Након што сам искусио смрт, повремено сам размишљао и о томе како је смрт циљ животне игре. То је нека врста будистичког начина размишљања – смрт као циљ. После блиског сусрета са смрћу желео сам да забављам људе, да их насмејем, усрећим. И гледаоце и самог себе, стварајући различите филмове, али и често се служећи хумором. Смрт је изненађење, али и цена која мора да се плати за оно што сте радили или што ћете радити у следећим годинама.

Смрт није изненађење за непријатеље Отома, кога тако изванредно играте, али ипак господин Чанг није срећан због његове смрти. Напротив, тужан је?

Да. Зато што је и он старомодна врста гангстера који поштују дужност и поштују свог непријатеља у рату јакуза. Господин Чанг је свестан тога да је одласком Отома изгубио часног противника. Отуда туга као реакција.

И ви лично, попут вашег јунака Отома, још увек играте у Јапану по сопственим правилима?

Слажем се, играм по сопственим правилима које сам годинама градио и нисам их мењао према потребама других. Када ми запне са филмом, настављам да радим на телевизији. Ако ми и тамо не иде како сам замислио, онда сликам. И тако играм ту своју животну игру.

И не подсећају вас с времена на време колико насиље на великим и малим екранима може лоше да утиче на тинејџере?

Подсећају ме, али када ме за то питају ја кажем – баш ме брига. А знате зашто? Зато што интересовања деце за насиље нису мој проблем, већ озбиљан проблем њихових родитеља. Они су ти који деци јасно треба да кажу шта је за њих добро, а шта није и да воде рачуна о добробити своје деце и о њиховом васпитању...