Melanholija, uz gnev i nasilje

„Završetak gneva” je ujedno i završni čin gangsterske filmske trilogije („Gnev”, „Izvan gneva” i „Završetak gneva”), u kojoj lik Otoma, jakuze starog kova i izuzetnih, a ubojitih veština, tumači slavni glumac Bit Takeši, taj dobro poznati alter ego ovog uvek nepredvidivog, nestašnog i ekscentričnog japanskog umetnika-kameleona, koji je do sada svetu podario 18 dugometražnih igranih filmova, za koje je osvojio 45 nagrada i 25 nominacija.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Takeši Kitano govori o motivima za završetak filmskog serijala koji ima milione gledalaca širom sveta, o nasilju u filmovima, ali i smrti kao glavnom cilju životne igre...

Kakav neverovatan kraj filma – vaše samoubistvo! Jasno ste obelodanili da nema više filmskog serijala „Gnev” ili ima još nešto?

Baš tako, veoma je jasno i nema ništa više izvan toga. Želeo sam da napravim trilogiju o gnevu i to sam učinio, a znao sam da poslednji nastavak mora da ima takav kraj, posle koga ni u jednom od obožavalaca i gledalaca ovog serijala neće ostati ni trag nade da će se ovo možda nastavljati. Lik Otoma, tog jakuze starog kova, izvršiće samoubistvo. Da ga suparnik ne bi ubio, odabrao je da dostojanstveno ode u smrt. Svojim pištoljem i od svoje ruke.

Za razliku od prethodnih filmova iz ovog serijala u kojima je osim nasilja bilo i velikih doza humora, „Završetak gneva” ste obojili melanholičnim tonovima?

Otomo je čovek svestan svojih dužnosti u službi gospodina Čena koji ima veliki uticaj i u Koreji i u Japanu. Otomo je staromodan čovek koji poštuje pravila i hijerarhiju, svoje jakuza dužnosti, ali se ne uklapa u taj moderan svet novih pravila i novih brzina. Otuda ti melanholični tonovi, a tako i taj nagoveštaj njegovog kraja i završetka serijala. Da nije melanholije verovatno bih stigao i do petnaestog nastavka „Gneva”, a to zaista nisam želeo. Hoću sada da snimam sasvim drugačiji film.

Kakav?

Romantičnu ljubavnu priču. O čoveku koji traži ljubav.

Sa Bitom Takešijem u glavnoj ulozi?

A, ne! Mislim da sam star za uloge u ljubavnim i romantičnim filmovima.

Zašto da ne, ljubav je lepa i u starijem dobu, makar na filmskom platnu?

Sada sam u godinama kada bi logičnije bilo da razmišljam o Alchajmeru, a ne o ljubavi ili o meni kao glumcu u ljubavnom filmu.

Kada ste 2010. doneli „Gnev” u Kan i priredili iznenađenje, to je izgledalo kao dobra šala, a kako sada izgleda to što ste „Gnevom” zatvorili Venecijanski festival?

Ovaj moj serijal zabavnih, ali i nasilnih gangsterskih filmova nije uobičajen „materijal” za filmske festivale. Tada je u Kanu to izgledalo kao dobar „štos”, ali posle sedam godina od tada mi živimo u drugačijem svetu, u vremenu užasnih terorističkih napada, mnogo žrtava i nikome nije baš do zabave na način kako to nude filmovi iz serijala „Gnev”. Zato sam se, radeći ovaj poslednji film, dosta mučio da pronađem pravi način kako da unesem nasilje unutar nečega što treba da bude zabava i prilično depresivno sam razmišljao o tome treba li uopšte danas u ovako nasilnom vremenu koristiti nasilje za zabavu.

I – treba li?

Ipak mislim da u svetu filma i dalje treba da postoji ovakav filmski žanr.

Čega to ima u nasilju što toliko privlači filmske gledaoce? Zašto su ovakvi filmovi toliko popularni?

Niko od nas ne zna kako smrt izgleda. Razmišljamo o njoj, živimo u nepoznanici, plašimo se smrti, ali smo i radoznali. Nasilje na filmskom platnu nas približava tom nečemu što ne poznajemo i čega se plašimo – približava nas smrti. A kada se film završi obuzme nas sreća što smo živi i što je to bio samo film. Mislim da se tu negde nalaze oni glavni koreni popularnosti filmova o nasilju.

A da li reditelji iz istih razloga snimaju ovakve filmove – strah od smrti?

Da, a kreiranje tih ekstremnih situacija najbližih smrti podjednako je uzbudljivo i rediteljima ovakvih filmova i gledaocima. Iz ovih razloga je u poslednjih sedam godina i nastala filmska trilogija „Gnev”.

Jednom ste, posle teške saobraćajne nesreće sa motorom, zaista bili blizu smrti. Promenili ste pogled na život?

To je zaista bio poljubac smrti. Nesreća i povrede su bile toliko teške da su mi lekari govorili da treba da budem veoma srećan jer sam se bukvalno vratio iz mrtvih. Od tada život više nikada nisam uzimao neozbiljno, ali ipak i dan-danas, iako je prošlo već 20 godina, još uvek se budim u strahu da ću kada otvorim oči videti ono blešteće bolničko svetlo. Traume se nisam oslobodio. Međutim, ono što me drži jeste to da sam zaista izbliza upoznao smrt i da sada mogu bez panike da umrem bilo kada.

Humor je uvek bio važan deo u vašem televizijskom i u filmskom stvaralaštvu, ali se čini da poslednjih desetak godina od humora polako odustajete?

Nakon što sam iskusio smrt, povremeno sam razmišljao i o tome kako je smrt cilj životne igre. To je neka vrsta budističkog načina razmišljanja – smrt kao cilj. Posle bliskog susreta sa smrću želeo sam da zabavljam ljude, da ih nasmejem, usrećim. I gledaoce i samog sebe, stvarajući različite filmove, ali i često se služeći humorom. Smrt je iznenađenje, ali i cena koja mora da se plati za ono što ste radili ili što ćete raditi u sledećim godinama.

Smrt nije iznenađenje za neprijatelje Otoma, koga tako izvanredno igrate, ali ipak gospodin Čang nije srećan zbog njegove smrti. Naprotiv, tužan je?

Da. Zato što je i on staromodna vrsta gangstera koji poštuju dužnost i poštuju svog neprijatelja u ratu jakuza. Gospodin Čang je svestan toga da je odlaskom Otoma izgubio časnog protivnika. Otuda tuga kao reakcija.

I vi lično, poput vašeg junaka Otoma, još uvek igrate u Japanu po sopstvenim pravilima?

Slažem se, igram po sopstvenim pravilima koje sam godinama gradio i nisam ih menjao prema potrebama drugih. Kada mi zapne sa filmom, nastavljam da radim na televiziji. Ako mi i tamo ne ide kako sam zamislio, onda slikam. I tako igram tu svoju životnu igru.

I ne podsećaju vas s vremena na vreme koliko nasilje na velikim i malim ekranima može loše da utiče na tinejdžere?

Podsećaju me, ali kada me za to pitaju ja kažem – baš me briga. A znate zašto? Zato što interesovanja dece za nasilje nisu moj problem, već ozbiljan problem njihovih roditelja. Oni su ti koji deci jasno treba da kažu šta je za njih dobro, a šta nije i da vode računa o dobrobiti svoje dece i o njihovom vaspitanju...