Политика у генима
Улазак Александра Шешеља у српски парламент, пет дана уочи његовог 24. рођендана, само је учинио видљивијим породичне амбиције лидера Српске радикалне странке. Двојица старијих синова Војислава Шешеља, наиме, већ неко време су активни у политици. Најстарији, Никола, води новобеоградски одбор СРС-а и члан је Већа градске општине Нови Београд. Александар је члан Председничког колегијума СРС-а, до уласка у Скупштину био је члан Већа градске општине Земун, а његов излазак на велику сцену наговештен је почетком јуна, приликом консултација код председника Александра Вучића о кандидату за председника Владе Србије.
У делегацији СРС-а били су народни посланик Милован Бојић и Александар Шешељ, апсолвент на Правном факултету. Оставка Бојића ослободила је место у Скупштини за млађег Шешеља, који га је наследио не само у сталној делегацији у Парламентарној скупштини Савета Европе него и у Одбору за здравље.
Шешељевим трагом иде и Ивица Дачић, а време ће показати колико је политика заразила његовог сина Луку, који се учланио у СПС 5. јула ове године, на дан када је напунио 18 година. Каљење младог Луке почело је летос, посетом омладинаца СПС-а канцеларији ЈС у Паралији
Заменица председника СПС-а Славица Ђукић Дејановић рекла је за један лист почетком августа да је Лука „бистар и с генетском предиспозицијом, а и с високим шансама да учи и научи се вештинама у политици може далеко да догура”.
Добре предиспозиције има и Андреј, двaдесетогодишњи син министра енергетике и потпредседника СПС-а Александра Антића, који је за прошлогодишње парламентарне изборе твитнуо испод фотографије са сином: „Мој син Андреј први пут гласа... хмм, за кога ли је мој млади социјалиста (смајли).”
Улазак подмлатка страначких функционера у СПС има одређену предисторију. „Раније није било овако и увек смо питали људе у врху странке: а где су ваша деца, што нису с нама”, каже Ђорђе Чабаркапа, председник Извршног одбора СПС-а. Он објашњава: „Није реч о томе да неко приморава те младе људе да се учлане у партију, то је свакако њихова воља и политичко опредељење. Али ако они који руководе странком могу да привуку и своју децу, ако наше чланство и грађани виде да су нам и породице привржене партији, то најбоље показује колико ми верујемо у снагу и будућност СПС-а. И да немамо резервне положаје.”
Генерација Антићевог сина је Марко, син лидера Нове странке Зорана Живковића. И он је у партији свог оца, као што је син високе функционерке ДС-а Гордане Чомић у Демократској странци. И Марко Живковић и Марко Чомић су активни у омладини ових странака.
Политика као породична професија, извесно је, биће све чешћа појава, са стасавањем потомака политичара који су обележили првих четврт века модерног вишестраначја. Тешко да ће у савременим демократијама нека породица постићи оно што су Кенедијеви, који сe сматрају америчким политичким племством, али да се „политички ген” може протезати кроз генерације говоре бројни примери и у Србији и у свету.
Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг потомак је норвешке политичке фамилије, а Србији је познат и његов отац Торнвалд, који је деведесетих година прошлог века био изасланик генералног секретара УН за бившу Југославију.
У Грчкој деценијама владају три династије – Папандреу, Караманлис и Мицотакис. Баба бившег премијера и лидера Нове демократије Константиноса Мицотакиса, који је у мају ове године преминуо у 98. години, била је рођена сестра једног од највећих грчких државника Елефтериоса Венизелоса. Мицотакисов син Кирјакос је од прошле године на челу Нове демократије, док је ћерка Дора Бакојани била прва жена на челу града Атине и прва министарка спољних послова.
У Француској је најпознатија политичка династија Ле Пен, која 45 година управља Националним фронтом (НФ). Оснивача НФ Жан-Мари ле Пена на челу партије наследила је ћерка Марин, а у успону је и унука Марион Марешал ле Пен.
У САД, осим бројне породице Кенедијевих, која је давала сенаторе, конгресмене, гувернере и која је заузимала друге важне функције у држави, моћни су и Бушови, који су дали два председника, старијег и млађег Џорџа, а председничке амбиције има и њихов син и брат Џеб Буш. За важну породицу слове и Клинтонови, а на политичку сцену су ступили и Трампови.
Политичке династије имају и Латинска Америка и Азија, а из најближег окружења имамо примере Алије и Бакира Изетбеговића у БиХ, као и чувену породицу Поздерац из времена СФРЈ, чији је изданак и Вук Јеремић. Оца нове Хрватске Фрању Туђмана покушао је да достигне син Мирослав, али на изборима за трећег председника те државе 2009. године није био успешан. У политици је и словеначки посланик Игор Шолтес, унук Едварда Кардеља, једног од најмоћнијих и најдуговечнијих функционера Титове Југославије.
Код нас, утицајни су били Тадићи и Николићи. Отац бившег лидера ДС-а и председника Србије Бориса Тадића, Љубомир, један је од оснивача ДС-а. Томислав Николић, оснивач СНС-а, био је председник Србије, а син Радомир је у то време постао (и још је) градоначелник њиховог родног Крагујевца и функционер СНС-а.
Политиком се озбиљно баве отац и син Пастор, Иштван и Балинт. Старији је на челу Савеза војвођанских Мађара и председник Скупштине Војводине, а млађи је посланик у републичком парламенту и потпредседник СВМ-а.
Народни посланик Балша Божовић из ДС-а син је Драгослава Зеке Божовића, раније посланика ДС-а, венчаног кума Бориса Тадића.
Зачетник политичке лозе Кркобабић, Јован, основао је Партију уједињених пензионера 2005. године и први је њен председник. У време када је он био потпредседник владе, његов син Милан је био заменик градоначелника Београда и његов заменик у ПУПС-у. Када је Јован Кркобабић преминуо, за председника ПУПС-а изабран је млађи Кркобабић, а тренутно је министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа.
Санда Рашковић Ивић, народна посланица и бивша председница ДСС-а, наставља политичку делатност свог оца академика Јована Рашковића, оснивача Српске демократске странке у Хрватској.
Олгица Батић је дошла на чело ДХСС-а после смрти свог оца Владана, једног од лидера ДОС-а и министра правде у влади Зорана Ђинђића.
Потпредседник СНС-а и шеф Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић у сродству је с Николом Пашићем, чији је брат Ђурићев прадеда по мајци. А деда Марка Ђурића је др Најдан Пашић, један од оснивача Факултета политичких наука у Београду.
Државни секретар МСПа Ивица Тончев недавно је, поводом чињенице да је његова ћерка полазница Дипломатске академије, за наш лист рекао да „деца дипломата неретко постају дипломате исто као што деца официра постају официри или деца лекара лекари – само што дипломатија боде очи”. Могло би се додати и да понекад деца политичара постају политичари, што увек привлачи пажњу, будући да је реч о једној од професија које су најизложеније јавности.
Какав деда, такав (пра)унук
Први градоначелник Београда после 5. октобра 2000. године – Милан Ст. Протић – био је активан у политици од почетка деведесетих година прошлог века до пре неколико година. Праунук је Стојана Протића, једног од оснивача Народне радикалне странке и председника прве владе Краљевине СХС, унук Милана, који је био гувернер централне југословенске банке пре Другог светског рата, син Стојана, новинара и званичника у ФИФА.
Јосип Јошка Броз, унук доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, сада је народни посланик и лидер Комунистичке партије.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


