Матица српска оснива Енциклопедијски завод

Нови Сад – Када се једног дана буду исписивали најважнији датуми у историји и култури српског народа, сутрашњи дан, 12. април, може бити уписан великим словима: јер, сутра, на редовној, 125. изборној скупштини Матице српске, најстаријој живој културној установи код Срба, највероватније ће бити верификована Одлука Управног одбора Матице о оснивању Енциклопедијског завода.

О тезама у прилог значају ове одлуке не треба посебно говорити. О важности енциклопедистике и систематизованом енциклопедијском знању у сваком народу, још мање. Па ни о Матици српској као средишту српске лексикографије у протеклих 180 година њеног континуираног постојања и рада.

Ствараоци у српској науци и култури су још пре више од једног века уочили важност енциклопедијског, свеобухватног прегледа најважнијих тековина и резултата сопственог народа, а готово сви духовно и културно развијени народи света већ више векова нуде и европској и светској јавности та сажета, научно утемељена и поуздана знања о сопственим прегнућима и резултатима.

Многи умни људи у европској науци, али и у свету, упозоравају да ће у данас актуелним процесима мондијализације као самостални ентитети нестати једино они народи који то сами себи буду допустили – пре свега, запуштајући националну историју, језик, културну баштину, препуштајући све забораву, поништавању и ружењу, некритички подражавајући и прихватајући туђе узоре.

Управо су ти разлози и данас, али и у прошлости, руководили многе виђене српске научнике да истрајавају у тези о неопходности развоја српске енциклопедистике. Чак и у самом почетку, од 1824. године, то је на најбољи начин чинио и сам „Летопис Матице српске” или „Сербски летопис”, обраћајући пажњу биографијама знаменитих Срба и догађајима из српске прошлости, српском језику и књижевности. Најозбиљнију замисао о покретању „Српске енциклопедије” износи група српских интелектуалаца, предвођена знаменитим Павлом Поповићем, 1915. године у Лондону. Али, у трагичним годинама Првог светског рата идеја о енциклопедијском заводу остављена је за боља времена Краљевине Србије. А потом су, 1918. године, дошла сасвим друга времена у којима је Краљевина Србија претопљена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, па су српски енциклопедисти и научна елита подржали идеју о енциклопедијском раду нове државе.

Велики српски научник, историчар Станоје Станојевић, ентузијаста са тимом од 250 сарадника, у рекордном времену од четири године, објавио је четворотомну Енциклопедију српско-хрватско-словеначку, и то на два писма, и једном маном – и данас, после осам деценија, она је више културно-историјска вредност о једном времену, него права српска енциклопедија. То није ни осмотомна „Енциклопедија Југославије” коју је од 1955. до 1971. године приредио и објавио Југословенски лексикографски завод у Загребу. Тако су Срби дочекали крај 20. века без властите енциклопедије и енциклопедијског завода.

У последњој деценији 20. века било је неколико покушаја да се припреми публиковање националне енциклопедије: научно образложене идеје о томе су још 1991. године изнеле две водеће институције, Српска академија наука и уметности и Матица српска. Оформљена је радна група, сачињена концепција и обимна база података од око 45.000 појмова ради припремања Азбучника Српске енциклопедије. Пројекат је из разумљивих разлога заустављен 1999, а настављен тек после доношења Закона о Српској енциклопедији који је Скупштина Србије донела у децембру 2005. Уз Матицу и САНУ, у пројекат је укључен и Завод за уџбенике којем је, поред улоге извршног издавача, препуштена и финансијска оператива пројекта.

Данас је, у образложењу Одлуке Управног одбора Матице српске о оснивању Енциклопедијског завода под сопственим кровом, тако осмишљено „тројство” са САНУ и Заводом за уџбенике оцењено као – нецелисходно, пре свега у раду Уређивачког одбора и стручних редакција за 33 научне области са око 80 дисциплина.

Зашто?

„У првој, 2006, години рада Уређивачког одбора и стручних редакција Српске енциклопедије испољене су неке организационе тешкоће и неусаглашености у распореду улоге, надлежности и заинтересованости трију институција којима је поверена израда Српске енциклопедије. А то је, ионако, крајње одговоран и веома напоран рад свих учесника, који тражи овакав капитални пројекат националне културе, чинило још сложенијим... ”, каже се у том тексту.

Матица српска данас, доносећи одлуку о оснивању Енциклопедијског завода под својим кровом, говори и о потреби целисходније организације рада, али и о свим својим предностима за тај посао. Стручне службе ће, под једним кровом Матице, бити усмераване с једног места и деловати усаглашено. Матица, на другој страни, већ има вишегодишње искуство у раду на лексикографији, довољно високо образованих стручњака, већ афирмисану и врло велику мрежу сарадника, решено питање смештаја и опреме радног простора и, најзад, најбржу данас и најлакшу доступност свих врста информација –књига, архивских докумената, других извора, електронских веза и комуникација...

О надмоћној оспособљености Матице српске за водеће место у српској лексикографији говоре и њени досадашњи резултати на овом пољу, десетине објављених књига, речника, библиографија, школских и специјализованих енциклопедија... Међу другим књигама ту су и данас капиталне књиге – Српски биографски речник, Речник српских говора Војводине, Лексикон писаца Југославије... Извори којима Матица располаже су неисцрпно поље за будући енциклопедијски рад: у савременој Библиотеци Матице данас постоји више од три милиона књига са чак милион записа у електронском каталогу, ту је и драгоцено Рукописно одељење са 60.000 писама знаменитих Срба, 20.000 рукописа и 15.000 фотографија!

У предлогу Одлуке коју је усвојио Управни одбор Матице стоји и то да Српска академија наука и уметности учествује у оснивању и праћењу рада Енциклопедијског завода, и то тако што даје писану подршку за оснивање, именује половину будућег Уређивачког одбора, именује своје представнике у управне органе Завода, даје мишљење о кандидату за управника Завода, разматра програме и извештаје, као и да обезбеђује просторије за пункт Завода у Београду.