Пут у Бе­о­град „излечио” Перека

Пе­рек ће на књи­жев­ну сла­ву са­че­ка­ти још не­ко вре­ме, али ће се упор­ност ис­пла­ти­ти – већ пр­ви ро­ман, „Ства­ри“, из 1965. го­ди­не, до­био је зна­чај­ну књи­жев­ну на­гра­ду Ре­но­до.

Усле­ди­ће „Иш­че­зну­ће“ и „По­врат­ни­ци“, у ко­ји­ма екс­пе­ри­мен­ти­ше са је­зи­ком (у пр­вом ко­ри­сти ре­чи без сло­ва е, у дру­гом са­мо ре­чи ко­је га са­др­же). Ње­гов нај­у­спе­ли­ји ро­ман, „Жи­вот, упут­ство за упо­тре­бу“, у ко­ме до­ла­зи до из­ра­жа­ја ње­го­ва оп­се­си­ја фор­мал­ним иза­зо­ви­ма, сма­тра се јед­ним од нај­ва­жни­јих при­ме­ра пост­мо­дер­ни­зма. 

Ка­кву је уло­гу од­и­грао Бе­о­град у Пе­ре­ко­вом жи­во­ту? У ње­му се од­ви­ја рад­ња ње­го­вог пр­вог ро­ма­на „Са­ра­јев­ски атен­тат“. Овај ру­ко­пис су из­да­ва­чи од­би­ли и ду­го се ве­ро­ва­ло да је из­гу­бљен. Ше­зде­сет го­ди­на ка­сни­је Пе­ре­ков ро­ман из­ла­зи на срп­ском, го­ди­ну да­на на­кон што је об­ја­вљен у Фран­цу­ској. То је при­ли­ка да упо­зна­мо јед­ног од нај­зна­чај­ни­јих фран­цу­ских пи­сца 20. ве­ка у на­ста­ја­њу, у тре­нут­ку ка­да про­ла­зи кроз ства­ра­лач­ку кри­зу, не­си­гу­ран у свој књи­жев­ни дар.

Али о ка­квом из­ле­че­њу се ра­ди? „Хо­ћу да бу­дем му­шка­рац”, пи­ше Пе­рек у пи­сму из 1956. го­ди­не. „То­ли­ко сам па­тио што сам ’син’”, ис­по­ве­да се Ле­де­ре­ру. Ње­гов уну­тра­шњи свет раз­ди­ре уса­мље­ност, сек­су­ал­на и ства­ра­лач­ка ин­хи­би­ци­ја, же­ља да се до­ка­же. Те­шко­ће са ко­ји­ма се су­о­ча­ва као мла­дић ве­за­не су за смрт ње­го­вих ро­ди­те­ља, пољ­ских Је­вре­ја ко­ји су уби­је­ни у ра­ту. Од­ла­зак у Ју­го­сла­ви­ју је тест му­шко­сти, кључ­на ета­па ње­го­вог сен­ти­мен­тал­ног вас­пи­та­ња. Фло­бе­ров ути­цај ни­је да­ле­ко. 

Пе­рек у Бе­о­гра­ду тра­га за Ми­лом ко­ју је упо­знао у Па­ри­зу, же­ли да је осво­ји и пре­от­ме од Бран­ка, ко­ји је не­ка вр­ста очин­ске фи­гу­ре. Ауто­би­о­граф­ски је, као и у ка­сни­јим Пе­ре­ко­вим де­ли­ма, ма­те­ри­јал од ко­га об­ли­ку­је фик­ци­ју. Ср­би са ко­ји­ма се дру­жио у Па­ри­зу по­ста­ју ли­ко­ви у пси­хо­ло­шком три­ле­ру са љу­бав­ним за­пле­том. Пе­ре­ков би­о­граф, Бри­та­нац Деј­вид Бе­лос, срео их је у Бе­о­гра­ду док је ра­дио на књи­зи о пи­шче­вом жи­во­ту. Ми­ла је Мил­ка Ча­нак-Ме­дић, исто­ри­чар ар­хи­тек­ту­ре, а Бран­ко је Жар­ко Ви­до­вић, њен ко­ле­га, ко­ји је у то вре­ме био три­де­сет­пе­то­го­ди­шњи про­фе­сор исто­ри­је умет­но­сти. 

Пе­рек се пре­да­је лу­та­њу по Бе­о­гра­ду, по ка­фа­на­ма и ме­сти­ма по­пут „Лов­ца“, „Про­ле­ћа“ и „Бе­зи­ста­на“ на ко­ји­ма мо­же да срет­не Ми­лу и при­ја­те­ље. Ше­та по Ка­ле­мег­да­ну, Де­ди­њу, Топ­чи­де­ру, дуж Са­ве, Те­ра­зи­ја, Кнез Ми­ха­и­ло­ве и То­пли­чи­ног вен­ца, где Ми­ла ста­ну­је. Кон­ту­ре гра­да су шту­ре, али је ухва­ће­на из­ве­сна ат­мос­фе­ра, на­то­пље­на ра­ки­јом („у не­до­стат­ку опи­ју­ма или ха­ши­ша“), фре­не­тич­на по­пут му­зи­ке Мај­лса Деј­ви­са из „Лиф­та за гу­би­ли­ште“ ко­ји се по­ја­вио исте го­ди­не. У ро­ма­ну љу­бав­ни­ци слу­ша­ју Би­ли Хо­ли­деј. У лу­та­њи­ма га пра­ти Сре­тен, од­но­сно Мла­ден Ср­би­но­вић. Ав­гу­ста 1957. го­ди­не у пи­сму при­ја­те­љу Пе­рек пи­ше: „У Бе­о­гра­ду је Мла­ден на­сли­као мој пор­трет: са­да сам сла­ван“.

Ми­ла му из­ми­че, ин­три­ги­ра га за­то што му је не­до­ку­чи­ва. Убр­зо је ја­сно да је пра­ви пред­мет по­тра­ге он сам, да га по­кре­ће нар­ци­стич­ка и очај­нич­ка же­ља да се по­твр­ди. Стил је лош, ре­че­ни­це се по­на­вља­ју, текст под­се­ћа на школ­ски рад. За­плет као у кри­ми ро­ма­ни­ма јед­на­ко је не­вешт – атен­тат на Фран­ца Фер­ди­нан­да се уво­ди као па­ра­лел­ни ток нео­ства­ре­ној тај­ној на­ме­ри о уби­ству су­пар­ни­ка ко­га сре­ће у Са­ра­је­ву. Ово по­ве­зи­ва­ње два раз­ли­чи­та вре­ме­на у це­ли­ну је по­сту­пак ко­ји ће ка­сни­је че­сто ко­ри­сти­ти у ро­ма­ни­ма. Са­ма епи­зо­да са­ра­јев­ског атен­та­та је за­ни­мљи­ва јер Пе­рек као исто­ри­чар ула­зи у де­та­ље су­ђе­ња Га­ври­лу Прин­ци­пу и дру­гим уче­сни­ци­ма за­ве­ре, не кри­ју­ћи за­нос њи­хо­вим чи­ном ко­јим су „до­ка­за­ли, по це­ну жи­во­та, да же­ле да жи­ве сло­бод­ни“. Пре­ма све­до­че­њу Пе­ре­ко­вог би­о­гра­фа, Жар­ко Ви­до­вић је упо­знао пи­сца са Ва­сом Чу­бри­ло­ви­ћем, по­след­њим пре­жи­ве­лим уче­сни­ком 1914, ко­ји је та­да био ми­ни­стар по­љо­при­вре­де.

Ако Ви­до­вић ви­ше не мо­же да све­до­чи о по­знан­ству са Пе­ре­ком, Мил­ка Ча­нак-Ме­дић ни­је кри­ла из­не­на­ђе­ње ка­да се пр­ви пут сре­ла са тек­стом „Са­ра­јев­ског атен­та­та” ко­ји смо јој од­не­ли пре не­го што ће иза­ћи из штам­пе. До­га­ђа­ји ко­је Пе­рек опи­су­је од­и­гра­ли су се пре тач­но ше­зде­сет го­ди­на, али се до­бро се­ћа тог вре­ме­на ка­да је као струч­њак у Ју­го­сло­вен­ском ин­сти­ту­ту за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре до­би­ла сти­пен­ди­ју и оти­шла на сту­диј­ски бо­ра­вак у Па­риз. Та­мо су се упо­зна­ли. Пе­рек је био се­дам го­ди­на мла­ђи од ње.

„Био је ба­ла­вац, а ја озби­љан струч­њак“, ка­же с то­ном не­го­до­ва­ња. „Ја­ко до­бро се се­ћам те епи­зо­де. Пе­рек се дру­жио са гру­пом ин­те­лек­ту­а­ла­ца и умет­ни­ка, ме­ђу ко­ји­ма је био и Жар­ко Ви­до­вић, фин ин­те­лек­ту­а­лац, ја­ко обра­зо­ван. Др­жао се по стра­ни, тек ме је по­след­њег да­на по­звао у оби­ла­зак гра­да. Из­не­на­ди­ла сам се ка­да је по­том до­шао у Бе­о­град“, се­ћа је Мил­ка Ча­нак-Ме­дић, ко­ја је у то вре­ме има­ла 28 го­ди­на.

Лик Ми­ле ни­је је оста­вио рав­но­ду­шном. „У пи­та­њу је ли­те­рар­на об­ра­да, али је у ствар­но­сти све би­ло дру­га­чи­је. У Бе­о­гра­ду смо се ви­де­ли све­га три пу­та. Све је би­ло би­зар­но код ње­га, у ње­го­вим по­ступ­ци­ма. Био је на­си­лан и да бих из­бе­гла су­сре­те с њим од­се­ли­ла сам се код се­стре. Та епи­зо­да ми је би­ла муч­на. Ви­ше се ни­ка­да ни­смо сре­ли”, ка­же да­нас Мил­ка Ча­нак-Ме­дић, ко­ју  струч­на јав­ност зна по на­уч­ном ра­ду из обла­сти исто­ри­је ар­хи­тек­ту­ре и за­шти­те спо­ме­ни­ка.

„Са­ра­јев­ски атен­тат” је увр­шћен у са­бра­на де­ла Жор­жа Пе­ре­ка, иако се по­зна­ва­о­ци ње­го­вог опу­са сла­жу да се у овом по­чет­нич­ком ро­ма­ну мо­гу про­на­ћи тек на­го­ве­шта­ји бу­ду­ћег ве­ли­ког пи­сца. Пе­рек га је на­пи­сао за не­ко­ли­ко не­де­ља по по­врат­ку из Бе­о­гра­да, ко­ји му је по­мо­гао да се „из­ле­чи“ као пи­сац.