Много је предрасуда о младима из предграђа

Филм је изузетан не само по начину на који је редитељ знао да задобије њихово поверење, већ и по слици за коју је био задужен Финац Тимо Салминен, који се прославио као директор фотографије финског редитеља Акија Каурисмекија.

Са Бaбинеом смо разговарали на тераси ресторана на Теразијама, са погледом који се од хотела Москва губи далеко на новобеоградском хоризонту.

Тинејџери у филму се потпуно предају камери. Како сте постигли такву блискост?

У школи у којој смо снимали провео сам две године као учитељ. Учио сам их како да праве филмове од свакодневице, њихових снова, кошмара. Везао сам се за њих и пожелео да снимим филм о њима. Снимили смо га за две године, што ми се чинило брзо у односу на претходни за који ми је требало пет година. Већ сам био део те средине и везе са екипом су се брзо успоставиле. Рекао сам им да желим оне који ће да говоре, да развију мисао, а не само да одговарају са да, не и не знам. Многи су одбили, неки су пристали зато што ме познају, а неке сам једва познавао, али су се одлично уклопили.

Рад на документарном филму често је непредвидљив. Редитељ мора да се прилагођава околностима, актерима и њиховим ћудима…

Нисмо имали тешкоће које обично прате снимање документарних филмова. Уживао сам у слободи коју сам имао, чинило ми се да је све могуће. Мешао сам жанрове, документарно са фикцијом. У стварању овог филма је било нечег органског. Желео сам да ухватим тренутак у њиховом животу. Филм почиње увече, ујутру иду у школу, пратимо један школски дан, пада вече и филм се завршава наредног дана, када поново крећу у школу. Било ми је драго што сам уздрмао Тима који је навикао да ради у другачијим околностима.

Како је изгледала ваша сарадња?

Одлично се разумемо, иако обојица причамо енглески с јаким акцентом. Тимо је радио на мом првом филму „Роберт Мичам је мртав”. Заједно смо урадили и два музичка спота, од којих је један снимљен у овој школи. Део материјала који смо тада снимили ушао је у овај филм. У њему имамо утисак да се адолесценти који говоре налазе у истом простору, да реагују на оно што други каже, што није случајно. Питао сам га како да створимо овај утисак, а његова идеја је била да интервјуе са адолесцентима снимамо у школским просторијама плаве боје. Знао сам да је то његова омиљена боја, пошто је у филмовима Акија Каурисмекија плава увек присутна. Назвао сам то плави лавиринт, готово да сам могао да нацртам карту ових плавих простора који су имали своју унутрашњу логику.

Да ли сте одмах знали где ћете да поставите камеру?

Камера је такође била у функцији овог замишљеног дијалога међу адолесцентима, па смо једне снимали како седе, друге како стоје, из доњег ракурса. Желео сам два типа осветљења, дневно и светло које ствара атмосферу тајанствености и ближе је њиховом интимном свету, сновима.

Ту је и једна научнофантастична сцена са дроновима…

На филмским радионицама смо радили на причама са елементима фантастике и научне фантастике. Замишљали смо како ће њихово предграђе изгледати у будућности. У мом сценарију је тај научнофантастични део био много развијенији, али су продуценти рекли да је превише скупо. Успео сам да задржим сцену која има везе са ванредним стањем у Француској. Полицијски дронови улећу у предграђе са наређењем да све претресу.

У филму је реч о „белим” Французима и онима арапског и афричког порекла, о колонизацији, о религији…

Колонизација је још увек осетљива тема, као и начин на који смо се односили према војницима из колонија који су се борили на нашој страни, за нас. Проблем је што у предграђима нема мешања друштвених слојева, као што то није случај ни у 16. париском арондисману, где живе деца богаташа, која од тринаесте године узимају кокаин јер не знају шта ће са новцем.

Једна девојчица каже да никада није видела „беле” Французе, друга да заједнички живот између њих, Француза имигрантског порекла и „белаца”, није могућ.

Ова сцена се често коментарише јер је њен став радикалан, али филм показује да има много нијанси. Медији истичу како они нису Французи, како звижде на химну, али ствари су сложеније. Сви су они поносни што су Французи. Када хоће да их казне, родитељи им кажу да ће их послати натраг, у земљу из које су дошли. Не заборавимо да је Французима омиљена музика хип-хоп, јело које највише воле кускус, а најомиљенија личност Омар Си, црнац.

Коју слику Француске сте стекли у дружењу с њима?

Имао сам утисак да сам пронашао пријатеље из детињства. Ишао сам у државну школу у Стразбуру, играо сам се на улици, у то време је то било допуштено. Било је Мароканаца, Алжираца, Босанаца, Срба, разних националности. Моји синови такође одрастају у средини у којој има много социјалних разлика. То је Француска.