Mnogo je predrasuda o mladima iz predgrađa

Film je izuzetan ne samo po načinu na koji je reditelj znao da zadobije njihovo poverenje, već i po slici za koju je bio zadužen Finac Timo Salminen, koji se proslavio kao direktor fotografije finskog reditelja Akija Kaurismekija.

Sa Babineom smo razgovarali na terasi restorana na Terazijama, sa pogledom koji se od hotela Moskva gubi daleko na novobeogradskom horizontu.

Tinejdžeri u filmu se potpuno predaju kameri. Kako ste postigli takvu bliskost?

U školi u kojoj smo snimali proveo sam dve godine kao učitelj. Učio sam ih kako da prave filmove od svakodnevice, njihovih snova, košmara. Vezao sam se za njih i poželeo da snimim film o njima. Snimili smo ga za dve godine, što mi se činilo brzo u odnosu na prethodni za koji mi je trebalo pet godina. Već sam bio deo te sredine i veze sa ekipom su se brzo uspostavile. Rekao sam im da želim one koji će da govore, da razviju misao, a ne samo da odgovaraju sa da, ne i ne znam. Mnogi su odbili, neki su pristali zato što me poznaju, a neke sam jedva poznavao, ali su se odlično uklopili.

Rad na dokumentarnom filmu često je nepredvidljiv. Reditelj mora da se prilagođava okolnostima, akterima i njihovim ćudima…

Nismo imali teškoće koje obično prate snimanje dokumentarnih filmova. Uživao sam u slobodi koju sam imao, činilo mi se da je sve moguće. Mešao sam žanrove, dokumentarno sa fikcijom. U stvaranju ovog filma je bilo nečeg organskog. Želeo sam da uhvatim trenutak u njihovom životu. Film počinje uveče, ujutru idu u školu, pratimo jedan školski dan, pada veče i film se završava narednog dana, kada ponovo kreću u školu. Bilo mi je drago što sam uzdrmao Tima koji je navikao da radi u drugačijim okolnostima.

Kako je izgledala vaša saradnja?

Odlično se razumemo, iako obojica pričamo engleski s jakim akcentom. Timo je radio na mom prvom filmu „Robert Mičam je mrtav”. Zajedno smo uradili i dva muzička spota, od kojih je jedan snimljen u ovoj školi. Deo materijala koji smo tada snimili ušao je u ovaj film. U njemu imamo utisak da se adolescenti koji govore nalaze u istom prostoru, da reaguju na ono što drugi kaže, što nije slučajno. Pitao sam ga kako da stvorimo ovaj utisak, a njegova ideja je bila da intervjue sa adolescentima snimamo u školskim prostorijama plave boje. Znao sam da je to njegova omiljena boja, pošto je u filmovima Akija Kaurismekija plava uvek prisutna. Nazvao sam to plavi lavirint, gotovo da sam mogao da nacrtam kartu ovih plavih prostora koji su imali svoju unutrašnju logiku.

Da li ste odmah znali gde ćete da postavite kameru?

Kamera je takođe bila u funkciji ovog zamišljenog dijaloga među adolescentima, pa smo jedne snimali kako sede, druge kako stoje, iz donjeg rakursa. Želeo sam dva tipa osvetljenja, dnevno i svetlo koje stvara atmosferu tajanstvenosti i bliže je njihovom intimnom svetu, snovima.

Tu je i jedna naučnofantastična scena sa dronovima…

Na filmskim radionicama smo radili na pričama sa elementima fantastike i naučne fantastike. Zamišljali smo kako će njihovo predgrađe izgledati u budućnosti. U mom scenariju je taj naučnofantastični deo bio mnogo razvijeniji, ali su producenti rekli da je previše skupo. Uspeo sam da zadržim scenu koja ima veze sa vanrednim stanjem u Francuskoj. Policijski dronovi uleću u predgrađe sa naređenjem da sve pretresu.

U filmu je reč o „belim” Francuzima i onima arapskog i afričkog porekla, o kolonizaciji, o religiji…

Kolonizacija je još uvek osetljiva tema, kao i način na koji smo se odnosili prema vojnicima iz kolonija koji su se borili na našoj strani, za nas. Problem je što u predgrađima nema mešanja društvenih slojeva, kao što to nije slučaj ni u 16. pariskom arondismanu, gde žive deca bogataša, koja od trinaeste godine uzimaju kokain jer ne znaju šta će sa novcem.

Jedna devojčica kaže da nikada nije videla „bele” Francuze, druga da zajednički život između njih, Francuza imigrantskog porekla i „belaca”, nije moguć.

Ova scena se često komentariše jer je njen stav radikalan, ali film pokazuje da ima mnogo nijansi. Mediji ističu kako oni nisu Francuzi, kako zvižde na himnu, ali stvari su složenije. Svi su oni ponosni što su Francuzi. Kada hoće da ih kazne, roditelji im kažu da će ih poslati natrag, u zemlju iz koje su došli. Ne zaboravimo da je Francuzima omiljena muzika hip-hop, jelo koje najviše vole kuskus, a najomiljenija ličnost Omar Si, crnac.

Koju sliku Francuske ste stekli u druženju s njima?

Imao sam utisak da sam pronašao prijatelje iz detinjstva. Išao sam u državnu školu u Strazburu, igrao sam se na ulici, u to vreme je to bilo dopušteno. Bilo je Marokanaca, Alžiraca, Bosanaca, Srba, raznih nacionalnosti. Moji sinovi takođe odrastaju u sredini u kojoj ima mnogo socijalnih razlika. To je Francuska.