Радо бих прихватио српски пасош

Русија је већ дужи период демонизована у Европи, а то се одражава и на филм? Пример за то је, рецимо, како је пролетос у Кану Андреју Звјагинцеву измакла „Златна палма”?

Чињеница је да постоји борба Русије и западног света, али искрено речено, таква борба постоји вековима. Од када знам за себе, то постоји. Прво Совјетски Савез, па Русија. И наравно, да се све то одражава и на филм, а ја се према томе филозофски односим. Живот је борба и Русија ће увек бити супротстављена Западу и увек ће бити неког кошкања. Једноставно, зато што је Русија сувише велика.

Да ли је Запад заправо фрустриран Русијом и њеном дугом традицијом и културом, је ли у питању неки комплекс ниже вредности?

Не мислим да је то комплекс ниже вредности, већ када су у питању тако велики играчи сваки од њих жели да ослаби противника и увек постоји та тежња да се буде први. И с тим не може ништа да се уради. Треба само да се победи.

Да ли филм какав је „Ана Карењина, сећања Вронског”, а Толстојев роман је један од најекранизованијих у светском филму, може да приближи Исток и Запад?

Вероватно може у извесној мери, али немојте да преувеличавамо улогу филма у тим стварима. Филм свакако има извесну улогу, али неће променити општу геополитичку ситуацију.

Може можда гледаоцу са Запада да помогне у бољем разумевању Русије?

Ако је то тако, онда је то добро. Као аутору, није на мени да о томе говорим.

Ово је већ петнаеста-шеснаеста екранизација „Ане Карењине”, зашто вас је баш то овом тренутку заинтересовало?

То је била поруџбина и то за осам епизода телевизијске серије, за главну и највећу националну телевизију. Двоумио сам се баш због тога што је већ било толико много екранизација Толстојевог романа, а ја сам можда гледао две...

Ону са Гретом Гарбо као Аном?

Да, са Гретом Гарбо и ону нашу стару екранизацију. Када се ТВ канал сложио са мојом концепцијом да то буде прича Вронског и његова сећања, прихватио сам посао уз предлог да, осим серије, снимимо и филм.

Уз сценографску и костимографску раскош вашег филма, посебно је занимљиво управо то – мушки поглед на безвремену љубав. И то је био део тог вашег концепта?

Јесте, али с друге стране не треба да заборавимо да је и Толстој био мушкарац, иако је он често говорио да је он Ана Карењина. Варао је тако и себе и публику, јер то је веома мушки роман и мушки поглед на свет. Мада је Лав Николајевич Толстој говорио и то да је лично најблискији лику Левина, сматрам да је његова суштина ипак био Вронски. Он је хтео да буде Левин, али је суштина у томе да је он заправо био Вронски, и то је јасније када детаљно прочитате његову биографију.

Шта је то толико привлачно у Србији и Београду те вас тако често вуче назад још од осамдесетих година прошлог века?

Мене стално зову и ја с великим задовољством те позиве увек прихватам и имам врло тесне везе са Србијом. Био сам чести гост на београдском Фесту и на разним недељама филма. Наши односи имају дугачку историју. Нисам равнодушан према Србији. Врло ми је блиска и имам с њом веома топле односе.

На основу тих многих позива закључујем да и Србија воли вас, али да ли више као уметника или више као директора „Мосфилма” од којег може да има користи?

Ипак више долазим као редитељ, него као директор „Мосфилма”. У Србији је добра и дуга традиција филмске уметности и српска публика има врло добар осећај за филм. Негде мислим да ви можда и најбоље разумете филм. Могу вам рећи, а много сам пропутовао, публика само још једне земље осим Србије тако добро разуме и осећа филм. То је иранска публика. У том смислу, то су једине две земље у којима публика много зна о филму и разуме га. Много више него у самој Русији.

Примио вас је наш министар културе, угостио вас је и министар спољних послова Ивица Дачић, онда могу да очекујем да ћете и ви добити српски пасош? То је случај Ралфа Фајнса, с тим да је он уз пасош одмах добио и новац за нови филм. Да ли бисте прихватили овакву понуду?

Са радошћу ћу прихватити!

Шта, новац или пасош?

И пасош и новац (смех)! То је неодвојиво.

Упознати сте са нашом Уредбом која омогућава погодности странцима који би да снимају у Србији?

То о 20 одсто повраћаја средстава? То сам тек сазнао и треба видети како то иде. Није ми још све сасвим јасно, али претпостављам да би нека врста сарадње између „Мосфилма” и ваших филмских посленика могла да се оствари. Али, тих 20 одсто није од неког великог значаја, много је значајније да покушамо да урадимо неки заједнички пројекат, а ништа заједничко одавно није било. „Мосфилм” је независан, сами зарађујемо, сами плаћамо порезе и много смо мобилнији од било каквих министарстава.

И никада не конкуришете за нека буџетска средства, као што је то пракса у Србији?

Не, не. Ми смо самофинансирајућа продукција која послује на тржишту. Ако су нам потребна нека додатна средства, тада тражимо спонзора. И то је све.

Ништа из државног буџета чак ни за овако раскошни пројекат од националног значаја какав је овај ваш?

Баш ништа. Ја сам навикао на независност и ако ми то полази за руком, онда то тако и радим. Ризик, наравно, увек постоји. Већа је слобода, али је већа и неизвесност. Нажалост, у Русији конкуренција у филму и није толико јака, јер у тако огромној земљи годишње се сними само око 70–80 филмова. То је веома мали број. Погледајте, на пример, Француску или Пољску и њихове филмске бројке. Са телевизијским серијама је већ други случај, ту је конкуренција баш јака.

Који је ваш следећи филм, имате ли нешто већ на столу?

Управо сам завршио снимање једног филма, али као продуцент. Реч је о филму „Уништење терористе”, који је сниман на Кавказу, са кавкаским глумцима, и говори о ликвидацији чеченског екстремног исламисте, самозваног терористе Шамила Басајева. Филм је рађен према истинитим догађајима.