Иди куда те папагај води

Прве књиге Сузане Тамаро, „Глава у облацима“ (1989, награда Елза Моранте) и „За један (једини) глас“(1991, награда Пен клуб), биле су довољне да се у њу „заљубе“ многи италијански интелектуалци: Клаудио Магрис, Наталија Гинзбург, Алберто Моравија, Федерико Фелини... „Случај“ Тамаро десио се нешто касније, 1994, када је објављен њен роман „Иди куда те срце води“. Књига, продата у осам милиона примерака (само у Италији у три милиона примерака), по којој је Кристина Коменчини снимила филм 1995, донела је списатељици међународну славу.

У последње време вечита шипарица италијанске литературе (препознатљиве дечачке фигуре, ноншалантно обучена, увек у панталонама и кошуљи, кратке косе и плавих очију које сјаје кроз наочаре), која је у међувремену напунила педесет година, често борави у Фиренци где је управо одржана национална премијера представе „Иди куда те срце води“ у фирентинском позоришту Пергола на основу њене драматизације.

После Оријане Фалачи, Сузана Тамаро је италијанска књижевница чија се дела највише преводе и продају у свету (до сада је продато 14 милиона њених књига). Својим (намерно) једноставним стилом, често уз неблагонаклон став критике, Сузана Тамаро је омиљена код публике. Након двогодишње паузе (књига „Слушај мој глас“ објављена је 2006) поново је обрадовала читаоце: нови роман „Луизито“, у издању „Рицолија”, појавио се у италијанским књижарама крајем фебруара.

Списатељица већ годинама живи на селу (у близини градића Орвијето у Умбрији). Далеко од литерарног амбијента, потпуно незаинтересована за монденска догађања, окружена својим омиљеним животињама. Тренутно има седам паса, магарца, два понија, кокошке, неутврђени број зечева и два папагаја. Можда зато и није случајно што нас са јаркоцрвених корица књиге посматра папагај дугиних боја, Луизито, који је са старом учитељицом Анселмом протагониста новог романа Сузане Тамаро. „Ради се о реалном догађају. Папагаја сам нашла у канти за смеће. Прича је, међутим, дошла изненада: док сам била на летовању са нећацима, једне топле јулске ноћи“, рекла је ауторка. „Али, прича је и метафорична. Написала сам је и зато што живимо у варварском и циничном свету, који више нема обзира ни пажње за старе особе које се сада сматрају теретом кога се треба ослободити.“ Сузана Тамаро признаје да се, у извесном смислу, враћа теми из „Иди куда те срце води“. „Актуелна тешкоћа да се управља емоцијама односи се на све и експлодира нарочито у породицама. Ментални курцшлус (кратки спој) можда је последица медијских промена и њихове наметљивости, које нас чине неспособним да комуницирамо. Резултат је драматичан. Зато живим на селу и без телевизора.“

Анселма је учитељица у пензији, удовица, и живи сама. Деца су далеко, а равнодушни унуци изгледају „као да су сишли са друге планете, расејани, незахвални, лакоми, неспособни за било коју страст сем за оне сјајне кутијице које непрекидно држе у рукама“. У контејнеру проналази напуштеног, умирућег папагаја, односи га у кућу, негује и учи да говори. Анселмин живот се мења. Лед који јој је заледио срце почиње да се топи. Постепено проналази вољу за животом. Присуство малог бића пали флешбек и враћа је важним животним епизодама. Поднаслов књиге „Љубавна прича“ сигурно се не односи на Анселминог мужа, нити на синове и унуке. Да ли је у питању љубавна прича између старе удовице и папагаја? Или се односи на трепераву Луизиту, Анселмину школску другарицу, по којој је папагај добио име? На страницама књиге следимо низ једноставних и дирљивих слика које илуструју нежну везу двеју пријатељица које су заједно провеле детињство и младост: њихово откривање поезије, музике и жара младалачких надања. На животном заласку Анселма схвата да су најинтензивнији моменти њеног живота били они које је провела са својом прерано умрлом пријатељицом и да је Луизита била једина особа за коју је била заиста везана.

Књига је посвећена „свим учитељицама које су васпитале (одгојиле) Италију и свима онима које, без обзира на све, настављају то да раде“.