Утописти су људи нечистих намера

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломна за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и у историјском, социјалном, културном…

О овим проблемима разговарамо са нашим познатим књижевником Видосавом Стевановићем, писцем који је хваљен, али и оптуживан за издају, и против чије је књиге „Рефуз мртвак” вођен шестогодишњи судски процес. Године 1987. његов роман „Тестамент” проглашен је за роман године НИН-овог жирија. Видосав Стевановић вратио се из егзила, и крагујевачка издавачка кућа „Кораци” недавно је објавила прво коло, од пет књига, његових Сабраних дела. А биће их још...

Као аутор Рукописа из егзила и Дневника самоће, шта можете рећи о томе када се у егзил одлази, а када се егзил напушта?

Оба моја романа о Паризу – „Странац који с вама борави” и „Сасвим ужаснут тим монструмом ноћним” – баве се егзилом из више углова и на неколико десетина начина. На неки начин се могу посматрати, како би рекао један од двојице његових главних протагониста, адвокат Лука, као „упутство за метеке”, као уметничко објашњење непосредног искуства, као поруга себи и другима, као жалопојка пуна кикота. Томе се придружује и трећи роман „Secretum secretorum” на коме радим коју годину, стално се питајући да ли ћу га завршити.

Ако оставимо једну, можемо ли стећи другу домовину, и да ли постоји утеха за хиљаде људи без лица и пасоша у свету?

Нису то хиљаде већ милиони, десетине милиона. Читави континенти су у покрету, грозничава живост премешта се по свету, сукоби се обнављају и шире посвуда, ратови непрекидно избијају, етничко чишћење безмало постаје део политичке рутине. Неки то називају „сукобом цивилизација”. Сматрам – и у томе се још једном разликујем од других – да би се нешто слично догађало и да постоји само једна цивилизација, хришћанска или исламска: оне су пуне проблема и немају одговора на озбиљна питања егзистенције. Своје унутрашње напетости покушавају решити сукобима на светском нивоу – и тиме их само чине тежим, трајнијим и замршенијим.

„За хиљаде људи без лица и без пасоша у свету”, како ви то лепо кажете, нема утехе, мада тиме не кажем да нема наде. Они постоје, то је понекад довољно. Нису вера ни странка, нису идеологија ни покрет. Неће никада створити републику метека нити краљевину емиграната. Нису наоружани, неће никога напасти, никога убити – и то је оправдање читавог њиховог постојања и можда делимично објашњење њихових невоља.

Говорите да нас нетрпељивост враћа у прошлост. Који план предлажете за будућност?

Поборник сам модерног либерализма. Не предлажем планове за спасавање света, ни за будућност. Сматрам утописте људима са нечистим намерама. Залажем се за стрпљиву еволуцију која, ако већ не поправља несрећу човекову, свакако је не чини гором. То значи да се залажем – и у томе беше сва моја политичка кривица – за премоћ друштва над државом и за уважавање појединца од стране колектива. Нека постоји друштво или делови друштва које ће хуманизовати државу, и нека имају право на постојање појединци који се не слажу с колективом баш у свакој појединости.

„Србија је политички негде на половини прошлог века, територијално безмало на средини балканских ратова, и економски на нивоу око педесетих година 20. века”, писали сте пре једанаест година. Шта се од тада променило?

Покушајмо осавременити овај цитат једном парафразом. „Србија је политички негде на половини двадесетог века, територијално после изгубљених балканских ратова и економски у заостатку за крајем комунизма.” Ако је тако – а бојим се да јесте – онда треба поставити само једно питање нашим лидерима и нашим елитама. Шта сте у међувремену урадили да се Србија тако мало промени и да се у њој много шта погорша, господо хришћанска?

Како се по Вашем мишљењу постиже права мера у схватању националног?

Једноставно. Будете национално оно што јесте. Ако сте више од тога, онда са вашом околином нешто није у реду. Ако сте мање од тога, онда са вама нешто није у реду. Ако вам тај начин посматрања себе не одговара, одбаците нацију као сметњу вашем постојању и сазнању света. У сва три случаја мера сте ви, ваше поштење и ваша храброст, не нација.

На који начин у Вашим књижевним делима живе српска села и европски градови, свет митског и патријархалног, и свет савременог?

Као напоредни, једнакоправни и, ако хоћете, подједнако страшни и очаравајући, фасцинантни и опасни по биће појединца. Имао сам срећу или несрећу да током једног живота боравим у неколико светова. Невероватне промене догодиле су се за то време, нестала је бар једна Атлантида, потонуло је неколико Титаника, човечанство је пало у најниже блато варварства и стигло до звезда, интернет је од света заиста направио глобално село. То је обогатило мене самог и, надам се, моју литературу. Учинио сам напор да то схватим и да све то некако опишем, на свој начин и разним врстама текстова.

На шта мислите када кажете да не треба опонашати европски израз у књижевности?

Литература не опонаша него ствара. Бахтин каже да је роман полифонија гласова. Свака добра проза је мешавина израза – европског, балканског или српског, ако тако нешто постоји – који постају нешто ново и откривајуће. На том схватању разноврсности Љубиша Јеремић је својевремено градио израз „проза новог стила”, који успешно одбацује идеолошке инсинуације појмова као што су „црни талас” или „стварносна проза”. Наши постмодернисти су, погрешно схвативши Ека, претворили цитат у књижевно правило, опонашање у нехајну иронију. Кад сам се као млад писац служио тим поступком, који беше и критика самозаљубљеног модернизма, који се код нас претворио у „социјалистички естетизам”, у роману „Нишчи”, рецимо, трудио сам се да не будем као збуњени глумац који, упавши у мрачну гардеробу, навлачи све костиме који му дођу до руке. Бирао сам оне који одговарају тренутку и потреби текста.

Како се пише из револта?

„Што је побуњени човек?” каже Ками. Човек који каже „не”. Али, ако одбија, он не одустаје: то је такође човек који каже „да” од својег првог порива. Роб који је читавога живота примао заповести одједном сматра нову заповест неприхватљивом... „Побуна је незамислива без осјећања да смо на неки начин и негдје у праву...”. Побуњени човек мора знати још једну истину: ако већ сада није сам, на крају ће свакако бити сам. Побуна почиње у мноштву и одбијањем захтева мноштва, завршава се у самоћи. То је прва поуздана вредност коју побуњени човек не налази у религијама, у идеологијама, у заблудама колективизма, у самозаљубљености или мржњи према другима него у самом себи, макар немао нити икада стекао нешто друго. Не ствара свест побуну него „свест долази на свет с побуном”. А та свест бира своје место и своју улогу, пише, слика, бави се политиком, ствара или разара. Ја сам изабрао стварање и супротстављање разарању.