Поносна мајка хероја са Повлена
Ваљево – Здравље није више као што је некад било. И године су стигле. И туга, туга, туга... Тешко, много тешко. Људи све ређе долазе, многи већ заборављају. Ипак, хвала онима који се сете...
Уз тежак уздах говори Аница Мирковић, поносна мајка Стојадина Цола Мирковића из ваљевског села Горње Лесковице, војника некадашње Југословенске народне армије који је 29. септембра 1991. погинуо бранећи војни објекат у Беденику код Бјеловара, заједно са својим старешином мајором Миланом Тепићем. Недавно се навршило 26 година од Цолове смрти, а мајка и даље памти сваки детаљ његове младости, одлазак у војску, полагање заклетве, почетак рата, тренутке стрепње и наде који су претходили страшној вести.
Почео је да служи војни рок у Бањалуци, био изузетно дисциплинован војник, строго поштовао наређења, војничка заклетва му је била светиња, прича неутешна Аница. И сећа се како јој је скренуо пажњу да када дође на свечано полагање заклетве одмах по уласку у касарну баци поглед на његову „љуту машину”, војни транспортер. Ни слутио није да ће му се неколико месеци касније у Бјеловару живот окончати у њему...
Ту 1991. годину Аница, својевремено помоћна радница у основној школи у Лесковицама, сигурно ће памтити по великим мукама. У марту јој је умро свекар, у августу свекрва, рат избио – Цоле у војсци, а други старији син Добривоје тог лета мобилисан у резервни састав... У једном од последњих разговора телефоном Стојадин ју је из Бјеловара питао како се бори док су њих двојица у војсци, није хтео рат да помиње.
– Ја му кажем: „Поносна сам, имам два војника”, а после разговора су ме једва умирили моји у школи. Да тада нисам радила, била бих или на нервном или на гробљу – присећа се језивих тренутака. Убрзо је написала молбу и Добривоја су вратили са ратишта.
А најгоре је тек долазило. Чула је једног дана вести на транзистору у школи – у Бјеловару минирано војно складиште, уништено неколико транспортера. Одмах је помислила на најгоре, јер њен Цоле је возио транспортер...
Није се јављао, писма нису стизала. У новембру 1991, са братом Радисавом прикључила се каравану из Србије који је организовано ишао у Хрватску да се родбина распита за судбину својих најближих. Стигли су до Бјеловара.
– Нисам знала шта му се десило, купила сам и понела му цигаре. Нико ништа није смео да ми каже. Изводе групе војника из касарне да их родбина види и враћају их тамо. Нигде нема нашег Стојадина. Кад су последњу групу извели, један младић ми рече да је погинуо. „Дајте ми га и ако је погинуо”, завапила сам.
За смрт сина званично је сазнала тек у марту 1992, његови посмртни остаци стигли су у Лесковице тек у лето 1995. године.
Не може Аница да се не сети својих предака. Прадеда је био у рату, отац рањен у рату, свекар је био гардиста, муж Титов гардиста, други син „плавац” у ЈНА...
– Сви су они схватали војску као светињу. Некад ми буде тешко што сам Стојадину говорила: „Буди, сине, добар војник као што си и код куће био добар. Да се поносим тобом, издржи и кад буде тешко. Проћи ће и војска – кроз сузе се присећа Аница, мајка хероја са Повлена.
– Он је баш то и урадио, али и да му нисам рекла тако би поступио. Такав је био, одувек. Никад уморан, увек насмејан...
Више од четврт века је прошло, а бол није уминуо, сузе саме иду. Дружи се са људима, није сама. Али, времена су се променила, вели, многи нису више као што су били, многима је тешко.
– Ипак, чланови Удружења добровољаца из Београда редовно долазе, неки ми пишу. Један хирург с Косова ми недавно писао, послао и књигу о Милунки Савић. Човек родом из Ужица који живи у Словенији послао честитку за Ускрс. Пишу ми да будем поносна на таквог сина. Кажу да су и они поносни, да дају себи за право да шире истину о мом Стојадину. То ме држи, опет нисам сама – кроз уздах беседи Аница Мирковић.
Улица у Крушевцу
Пре извесног времена изузетно је Аницу обрадовао позив из Крушевца. Јавио се један градски функционер и замолио је за сагласност да једна улица у Крушевцу понесе име Стојадина Мирковића.
– Каже ми човек да му је тешко и да прича... Рекла сам му: „Немојте да вам буде тешко, ја се овог тренутка осећам као да ће мој син прошетати том улицом у Крушевцу” – присећа се Аница. И додаје да је улица у Крушевцу већ именована, у Ваљеву већ две године обећавају да ће једну саобраћајницу назвати по Стојадину. Али то се још није десило. Има и обећања да ће асфалтирати деоницу пута од центра села до њихове куће. Ни то се још није десило.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
