Ponosna majka heroja sa Povlena

Tu 1991. godinu Anica, svojevremeno pomoćna radnica u osnovnoj školi u Leskovicama, sigurno će pamtiti po velikim mukama. U martu joj je umro svekar, u avgustu svekrva, rat izbio – Cole u vojsci, a drugi stariji sin Dobrivoje tog leta mobilisan u rezervni sastav... U jednom od poslednjih razgovora telefonom Stojadin ju je iz Bjelovara pitao kako se bori dok su njih dvojica u vojsci, nije hteo rat da pominje.

– Ja mu kažem: „Ponosna sam, imam dva vojnika”, a posle razgovora su me jedva umirili moji u školi. Da tada nisam radila, bila bih ili na nervnom ili na groblju – priseća se jezivih trenutaka. Ubrzo je napisala molbu i Dobrivoja su vratili sa ratišta.

A najgore je tek dolazilo. Čula je jednog dana vesti na tranzistoru u školi – u Bjelovaru minirano vojno skladište, uništeno nekoliko transportera. Odmah je pomislila na najgore, jer njen Cole je vozio transporter...

Nije se javljao, pisma nisu stizala. U novembru 1991, sa bratom Radisavom priključila se karavanu iz Srbije koji je organizovano išao u Hrvatsku da se rodbina raspita za sudbinu svojih najbližih. Stigli su do Bjelovara.

– Nisam znala šta mu se desilo, kupila sam i ponela mu cigare. Niko ništa nije smeo da mi kaže. Izvode grupe vojnika iz kasarne da ih rodbina vidi i vraćaju ih tamo. Nigde nema našeg Stojadina. Kad su poslednju grupu izveli, jedan mladić mi reče da je poginuo. „Dajte mi ga i ako je poginuo”, zavapila sam.

Za smrt sina zvanično je saznala tek u martu 1992, njegovi posmrtni ostaci stigli su u Leskovice tek u leto 1995. godine.

Ne može Anica da se ne seti svojih predaka. Pradeda je bio u ratu, otac ranjen u ratu, svekar je bio gardista, muž Titov gardista, drugi sin „plavac” u JNA...

– Svi su oni shvatali vojsku kao svetinju. Nekad mi bude teško što sam Stojadinu govorila: „Budi, sine, dobar vojnik kao što si i kod kuće bio dobar. Da se ponosim tobom, izdrži i kad bude teško. Proći će i vojska – kroz suze se priseća Anica, majka heroja sa Povlena.

– On je baš to i uradio, ali i da mu nisam rekla tako bi postupio. Takav je bio, oduvek. Nikad umoran, uvek nasmejan...

Više od četvrt veka je prošlo, a bol nije uminuo, suze same idu. Druži se sa ljudima, nije sama. Ali, vremena su se promenila, veli, mnogi nisu više kao što su bili, mnogima je teško.

– Ipak, članovi Udruženja dobrovoljaca iz Beograda redovno dolaze, neki mi pišu. Jedan hirurg s Kosova mi nedavno pisao, poslao i knjigu o Milunki Savić. Čovek rodom iz Užica koji živi u Sloveniji poslao čestitku za Uskrs. Pišu mi da budem ponosna na takvog sina. Kažu da su i oni ponosni, da daju sebi za pravo da šire istinu o mom Stojadinu. To me drži, opet nisam sama – kroz uzdah besedi Anica Mirković.

Ulica u Kruševcu

Pre izvesnog vremena izuzetno je Anicu obradovao poziv iz Kruševca. Javio se jedan gradski funkcioner i zamolio je za saglasnost da jedna ulica u Kruševcu ponese ime Stojadina Mirkovića.

– Kaže mi čovek da mu je teško i da priča... Rekla sam mu: „Nemojte da vam bude teško, ja se ovog trenutka osećam kao da će moj sin prošetati tom ulicom u Kruševcu” – priseća se Anica. I dodaje da je ulica u Kruševcu već imenovana, u Valjevu već dve godine obećavaju da će jednu saobraćajnicu nazvati po Stojadinu. Ali to se još nije desilo. Ima i obećanja da će asfaltirati deonicu puta od centra sela do njihove kuće. Ni to se još nije desilo.