Чекови се држе, упркос картицама

Чековима на почек, упркос све већој понуди кредита, и даље се у српским трговинама плаћају намирнице, одећа и обућа, намештај и бела техника. Мада последњи подаци Удружења банака Србије показују да се просечан број издатих чекова дневно све више смањује, са 41.235 – колико их је било крајем прошле године – на 30.955 на крају фебруара, „одложено плаћање” бележи раст у укупном промету са 10 до 15 одсто, тврде трговци, и то са тенденцијом да се тај удео повећава.
Истина, по подацима банкарске асоцијације, укупан просечан дневни износ плаћања чеком смањио са 112,6 милиона динара, колико је износио у децембру, на 102,4 милиона у фебруару. Прецизна статистика такође показује да је просечно дневно плаћање по чеку у децембру износило 2.725 динара, у јануару ове године 2.980, а у фебруару 3.302 динара.

Повећани износи плаћања по чеку могу се образложити пре свега већим ценама, а не куповном моћи. Трговци, наравно, не примају чек на почек, који је укинут пре више од две године, из милосрђа већ да би повећали промет и зараду. Иначе, чек је у свету само средство плаћања и наплаћује се истог дана када се изда. Наши трговци су покушали да потпуно избаце из употребе чекове на почек, како су објаснили, али се убрзо показало да је то смањило промет. Тако су били принуђени да сами финансирају своје купце који код њих депонују чекове, а затим их наплаћују према року доспећа.

Грађани већ подуже уместо чека на почек излаз за одложено плаћање налазе у кредитним картицама, чије је број знатно повећан, а тренутно је више од 1,1 милион кредитних картица. Преоријентација на картице многе је, међутим, скупо коштала, јер је камата у банкама, која се зарачунава на такво кредитирање од 1,2 до два одсто месечно (до 25 одсто на годишњем нивоу). Ни дозвољени минус по текућем рачуну, као најлакши вид задуживања, такође није нимало јефтин. Напротив.

Истина, банке нису баш претерано издашне у издавању чекова за 3.741.470 корисника текућих рачуна од укупно издатих више од 5,4 милиона, а неке их више ни не издају. Обично њихов број одређује висина дохотка, а како је максимални износ на чеку 5.000 динара, просечна плата не покрива ни шест чекова месечно. Зато их грађани, како кажу, не користе за свакодневна, „ситна” плаћања.

Трговци верују да би учешће чекова у продаји било знатно веће када би банкари одобравали већи број чекова. Трговина свој интерес да робу продаје на три до девет рата узимајући чекове од грађана види у уграђивању тог трошка у цену понуђене робе. Полази се од логике да купце, којима ни камата на кредите, како се показало, није пресудна за одлуку о задуживању, ни нешто виша цена неће одвратити од куповине онога што су наумили. При том, трговци, знајући менталитет наших грађана, рачунају да ће се они определити радије за овај начин куповине него за потрошачке кредите, јер тако избегавају процедуру– узимање фактуре и шетање од продавнице до банке.

Скраћивање рока отплате кеш кредита на две године, пак, натерало је грађане да се прилагоде новој ситуацији, па се окрећу таквим наменским зајмовима.

Озбиљнија конкуренција трговцима који узимају чекове јесу банке, као што је Финдоместик, које имају уговоре с трговином о одобравању кредита на лицу места по крајње поједностављеној процедури, и то под условом да њихове камате делују атрактивно.

Они којима је дражи чек на почек од кредитне картице већ знају где могу да пазаре на одложено. Тако, у мегамаркетима „Родић” и „Меркатор” роба се продаје на „одложене чекове” на два месеца, а ако рачун премаши 9.000 динара на 90 дана. У продавницама „Јабуке” може се платити на почек на 60 и 90 дана. У „Делта малопродаји” чекови се одмах реализују, али зато власници „виза” и „мастер” картице Интеза банке рачуне плаћају одложено на 70 и 100 дана и то, како истичу, без камате. Намештај се у „Новом дому” може платити чековима на осам рата, без камате, као и у старом „Меркатору”.