Прва жена инжењер у Немачкој

Ча­сни из­у­зе­так на­чи­њен је у вир­ту­ел­ном про­сто­ру ин­тер­не­та, где су ен­ту­зи­ја­сти по­пут чла­но­ва феј­сбук гру­пе „На­у­ка без цен­зу­ре” под­се­ти­ли на ње­не за­слу­ге. Тра­гом њи­хо­вих об­ја­ва, мо­же се до­зна­ти да је ме­ђу ма­ло­број­ним са­вре­ме­ним ауто­ри­ма ко­ји су се ба­ви­ли жи­во­том и де­лом Јо­ван­ке Бон­чић Ка­те­ри­нић и Дра­ги­ња Ма­ска­ре­ли, ви­ши ку­стос Му­зе­ја при­ме­ње­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду.

Она бе­ле­жи да је Јо­ван­ка ро­ђе­на у Ни­шу 1887. го­ди­не, од оца Ми­ха­и­ла и мај­ке Ка­та­ри­не. Основ­ну шко­лу и де­ли­мич­но гим­на­зи­ју је по­ха­ђа­ла у По­жа­рев­цу и Вра­њу јер се по­ро­ди­ца се­ли­ла за оче­вим адво­кат­ским и суд­ским слу­жбо­ва­њем. По­том пре­ла­зе у Бе­о­град, где Јо­ван­ка 1905. ма­ту­ри­ра у Тре­ћој му­шкој гим­на­зи­ји и упи­су­је сту­ди­је ар­хи­тек­ту­ре на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту. По­сле се­дам се­ме­ста­ра и прак­се у Срп­ским др­жав­ним же­ле­зни­ца­ма, од­ла­зи у Дарм­штат ка­ко би на та­мо­шњој Ви­со­кој тех­нич­кој шко­ли, као сти­пен­ди­ста срп­ског Ми­ни­стар­ства гра­ђе­ви­на, за­вр­ши­ла сту­ди­је, сте­кав­ши ака­дем­ско зва­ње ар­хи­тек­те и ин­же­њер­ску ди­пло­му. Њен успех је остао ове­ко­ве­чен у он­да­шњој не­мач­кој штам­пи, јер су „Бер­лин­ске илу­стро­ва­не но­ви­не” на на­слов­ној стра­ни об­ја­ви­ле фо­то­гра­фи­ју ди­пло­ма­ца на ко­јој је је­ди­на де­вој­ка Јо­ван­ка Бон­чић.

У Дарм­шта­ту је упо­зна­ла и свог бу­ду­ћег су­пру­га, ин­же­ње­ра укра­јин­ског по­ре­кла Ан­дре­ја Ка­те­ри­ни­ћа, с ко­јим ће 1914. оти­ћи у Ру­си­ју, где ће се њих дво­је вен­ча­ти. На­ред­них осам го­ди­на, Јо­ван­ка и Ан­дреј ће жи­ве­ти у ви­ше гра­до­ва ис­точ­не Евро­пе – Пе­тро­гра­ду, Ри­ги, Мо­скви, Ки­је­ву и дру­гим – а он­да ће се, по­чет­ком два­де­се­тих, трај­но до­се­ли­ти у Бе­о­град са си­но­ви­ма Пе­тром, Ви­та­ли­јем и Ми­ха­и­лом. Ан­дреј ће убр­зо на­ћи по­сао у Тех­нич­кој ди­рек­ци­ји Оп­шти­не гра­да Бе­о­гра­да, где ће ра­ди­ти све до пен­зи­о­ни­са­ња 1950. го­ди­не. А ње­го­ва су­пру­га ће, све до из­би­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та, про­јек­то­ва­ти мно­га зна­ме­ни­та зда­ња по он­да­шњој ју­го­сло­вен­ској кра­ље­ви­ни.

Ме­ђу ње­ним нај­по­зна­ти­јим де­ли­ма су згра­де Учи­тељ­ског и Ве­те­ри­нар­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, Бан­ски двор у Ба­ња­лу­ци, као и Кур-са­лон и Блат­но ку­па­ти­ло – нај­по­зна­ти­је зна­ме­ни­то­сти Ба­ње Ко­ви­ља­че. Про­јек­то­ва­ла је, из­ме­ђу оста­лог, и бол­ни­цу у Де­спо­тов­цу, гим­на­зи­ју у Сме­де­ре­ву и не­ко­ли­ко основ­них шко­ла ши­ром Ср­би­је. За за­слу­ге ће би­ти од­ли­ко­ва­на ор­де­ни­ма Све­тог Са­ве пе­тог ре­да (1928) и Ју­го­сло­вен­ске кру­не пе­тог ре­да (1938).

У то­ку Дру­гог свет­ског ра­та ни­је би­ла пре­те­ра­но ак­тив­на. До­де­љи­ва­ни су јој спо­ред­ни, ма­њи за­да­ци у Ми­ни­стар­ству гра­ђе­ви­на, где се по­но­во за­по­шља­ва по­сле ра­та а већ 1945. се пен­зи­о­ни­ше. Умр­ла је у Бе­о­гра­ду 1966. го­ди­не.

Прет­ход­них го­ди­на би­ло је ви­ше по­во­да да се при­се­ти­мо Јо­ван­ке Бон­чић. Али, 2013. кад се на­вр­шио чи­тав век от­ка­ко је сте­кла ди­пло­му у Дарм­шта­ту, то ни­смо учи­ни­ли, баш као ни про­шле го­ди­не, на по­ла ве­ка од ње­не смр­ти. При­ли­ка да јој се до­стој­но оду­жи­мо ма­кар по­ди­за­њем би­сте би­ће очи­глед­но про­пу­ште­на и у 2017. кад се на­вр­ша­ва 130 го­ди­на од ње­ног ро­ђе­ња.