Степинац чека „Божје време”

Допутовавши у дводневну званичну посету Хрватској као папин изасланик, Паролин је напоменуо да зна да су неки везивали његов долазак са могућношћу канонизације Степинца. Државни секретар Ватикана је, истина, казао да осећа „велику љубав хрватског народа према пастиру Степинцу, који је био бранитељ истине, што је посведочио својим делима и за то је положио живот”. Али остаје утисак да се Паролинова реченица да је „као блажени, Степинац већ пријатељ Божји и може се посматрати као узор” може тумачити и као став Свете столице да се, са „ореолом” блаженог, загребачки надбискуп у доба нацистичке НДХ већ довољно приближио свевишњем.

Пред Степинчевим гробом у загребачкој катедрали Паролин се заједно са хрватским бискупима кратко помолио уочи вечерње мисе, коју су потом заједно служили.

Он је у Хрватску стигао на позив кардинала Бозанића и хрватског католичког универзитета који слави годишњицу. Најближи папин сарадник је подсетио да је мешовита православно-католичка комисија хрватске и српске цркве издала усуглашено саопштење у вези с канонизацијом Степинца и да су тај процес и заједничка комисија помогли око заједничког разумевања.

– Канонизација је унутрашње питање Католичке цркве – нагласио је Паролин.

Средином јула ове године у Ватикану, кад је завршен једногодишњи рад мешовите комисије Српске православне цркве (СПЦ) и Хрватске бискупске конференције (ХБК), после неспоразума око усаглашавања заједничког саопштења, које је указивало да супротстављена мишљења о Степинцу нису нимало приближена, многи познаваоци прилика у односима двеју цркава помислили су да ће се Степинац ипак попети степеницу више ка небу и постати светац.

Загребачки медији тада нису крили ликовање, али је члан комисије и портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј управо у интервјуу „Политици”, непосредно по окончању преговора у Ватикану, констатовао да међу римокатолицима и у делу хрватских католика постоје противници канонизације Алојзија Степинца. Иринеј је тада сугерисао да би дијалог две цркве о Степинцу у било ком институционалном оквиру требало да буде настављен, проширен и продубљен.

Да ли би, кад је помињао да у Европи и свету постоје и римокатолици који се из начелних моралних разлога противе тој канонизацији, епископ Иринеј у државном секретару Свете столице Пјетру Паролину могао пронаћи правог саговорника? Када је Свети отац именовао некадашњег нунција у Венецуели на место слично премијерском, што значи за другог човека Ватикана, та вест је одјекнула широм света, јер је представљао први и најважнији конкретан наговештај у којем ће смеру папа Фрањо, као предузимљиви поглавар Римокатоличке цркве, усмерити световно деловање Ватикана, али и најављено реформисање римске курије

Кардинал Пјетро Паролин у дипломатским и црквеним круговима у Ватикану важи за изузетно разумну, отворену и компромисима склону особу.

– Ако постоји профил идеалног дипломате, овај изванредно образовани, разумни, дискретни, толерантни и смерни човек свакако му је више него близу – описивао га је Дарко Танасковић, који је током шестогодишњег службовања на месту амбасадора наше земље у Ватикану имао прилику да интензивно сарађује с Паролином. Танасковић је, подсетимо, члан мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције која је разматрала улогу надбискупа Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

Паролин је од 2002. године обављао дужност подсекретара у Секцији за односе с државама, што је заправо место заменика шефа дипломатије Свете столице. На месту премијера Ватикана заменио је државног секретара кардинала Тарчизија Бертонеа, што је указало на папино опредељење за млађе и, пре свега, овосветским реалностима и пословима вичније прелате, који су мање оптерећени кардиналским хипотекама и комбинаторикама.

Да је спољно лице Ватикана заиста промењено, показао је сусрет који се крајем августа ове године догодио у Москви, а који су руски медији назвали историјским. Кардинал Пјетро Паролин састао се с црквеним и државним врхом Руске Федерације, патријархом Кирилом, председником Русије Владимиром Путином и шефом дипломатије Сергејом Лавровим. Та посета симболизовала је не само приближавање Русије и Свете столице као држава, већ је била и наставак успешног дијалога између православног и католичког света.

Канонизација Алојзија Степинца несумњиво би представљала нову препреку за даље приближавање и можда се поруке које је други човек Ватикана изговорио у Загребу могу дешифровати у том контексту.