Српски мост између Ирана и Ирака

У Институту за стране језике у Господар-Јовановој улици необични ђаци „ломе језик” учећи српски, граматику, падеже, с обавезом да за четири и по месеца савладају и око хиљаду наших речи. Долазе из Ирске, Грчке, Алжира, Америке, Италије, Немачке, Шведске, Либије, Норвешке, Анголе, Кипра, Шпаније, Француске, Албаније и многих других земаља. По занимању су бизнисмени, дипломате и, ако нису пословни људи, онда су – овдашње снаје и зетови.

Маша Селимовић-Момчиловић, извршни директор за наставу страних језика за одрасле у Институту за стране језике, који постоји већ 55 година, каже да се групе не праве према националности. Напротив, чим се сакупе четири-пет полазника формира се „нови разред” да би се лакше радило.

– Прошла су времена када смо имали две хиљаде грчких и арапских студената. Наше факултетске дипломе нису цењене у свету, а на универзитете уписују странце и без уверења о знању језика, јер наставу могу да прате на енглеском – подсећа она. – Ипак, све време и санкција и бомбардовања одржавали смо наставу. Лети долазе деца наших исељеника која хоће да виде земљу предака и савладају језик. Тренутно за учење српског језика има чак једанаест група, јер они који дођу доведу и пријатеље. Кинеза, посебно оних који раде на пијаци, овде код нас нема. Пре десет година колегиница Љубица Живанић и ја направиле смо и уџбеник који се, сем на Институту, користи на многим славистичким катедрама у Европи.

(/slika2)– По лицима полазника одмах видите да ли радите добро, али када их чујете после четири месеца у клубу како причају на српском, морате осетити велико задовољство. Ту се друже и седе сви, чак и Ирачани и Иранци – сећа се Маша Селимовић интересантне сцене од пре неколико година.

Елена Рупцова, из Москве, професор је хемије и физике. Дуго је живела између Москве и Београда, јер је због посла остала у Русији, док је њен супруг радио овде у „Гаспрому”. Пре пет година се преселила, али је тек недавно уписала курс српског језика, пре свега да научи граматику.

Хари Лаос је дошао из Солуна, у септембру, разуме српски, али слабо говори, па настоји с пријатељима да што више „прича по нашки”. Завршио је гимназију и има намеру да у Београду студира медицину.

Елен Касура је Францускиња, из западног предграђа Париза, ради у француској трговини „Интерекс” као службеник у финансијској служби. Овде остаје још најмање две године, па је одлучила да учи српски. Падежи и глаголски придеви су јој најтежи у граматици.

Кристијан Каш је Норвежанин, учио је језик на улици и морао је да се упише на часове српског да би „испеглао” језик. Чита дневне новине, тренутно ради пројекат о помирењу на Косову за једну норвешку невладину организацију. Пола године је провео у Норвешкој, а онда је дошао овде, али је од јануара почео систематски да учи језик. Када буде разумео све што пише у новинама биће сигуран да добро зна српски. У норвешком језику постоје два падежа и три рода тако да му је теже са српским језиком, признаје Кристијан.

Можда ће онима који настоје да што више енглеских, шпанских, француских реченица „спакују” у главу сада бити лакше. Неки Енглези, Шпанци и Французи имају сличан проблем, али са српским.