Френк Серпико у Врњачкој Бањи

Данас је Серпико један од сарадника водећег америчког стручњака за заштиту узбуњивача Тома Дивајна, који је овог месеца на саветовању у Врњачкој Бањи рекао да „ниједна земља у свету није пришла Србији по ефикасности заштите узбуњивача”.

Закон о заштити узбуњивача примењује се у Србији нешто више од две године – од јуна 2015. Дивајн је радио на 32 таква закона у свету и истиче да српски закон има одличан систем привремених мера, које судови могу изрећи пре него што се заврши истрага о ономе на шта је узбуњивач указао. У највећем броју случајева, судови доносе привремену меру да послодавац мора да врати на посао радника који је због узбуњивања премештен на друго радно место или је добио отказ.

Просечан узбуњивач у Србији је мушкарац који ради у јавном сектору на територији Београда. Подаци које је на саветовању у Врњачкој Бањи представила „Пиштаљка”, први сајт за истраживање корупције и заштиту узбуњивача, указују да су 71 одсто узбуњивача мушкарци, а 29 одсто жене. Из јавног сектора долази 75 одсто узбуњивача, који се најчешће обраћају инспекцијским службама, својим послодавцима и Агенцији за борбу против корупције, па тек онда суду, тужилаштву, надлежном министарству, полицији, медијима и заштитнику грађана. Из приватног сектора било је 19 одсто узбуњивача.

Најчешће откривају неправилности у привреди и управи, а затим у просвети, правосуђу, полицији, јавним предузећима и у здравству. У 42 одсто случајева узбуњивачи се жале на злоупотребу положаја, а затим на корупцију (22 одсто) и на кршење људских права (15 одсто). Само у два одсто случајева узбуњивачи су указали на опасност по животну средину.

– Одмазда је једина сигурна последица узбуњивања, а само је машта граница за све штетне радње којима послодавац прибегава како би ућуткао узбуњивача – речено је на годишњем саветовању судија у Врњачкој Бањи.

За заштиту од одмазде надлежни су судови. Пре него што утврде шта се догодило – да ли узбуњивач говори истину и да ли му се неко свети зато што је „дувао у пиштаљку”, судови могу хитно да донесу одлуку о привременој мери којом ће заштитити узбуњивача од штетних последица, колико год је то могуће.

Из анализе поступања судова током прве две године примене закона види се да виши судови не поштују рок од осам дана за одлучивање о предлогу за одређивање привремене мере.

Најажурнији је Виши суд у Панчеву, где је судијама било потребно у просеку четири дана да одлуче о привременој мери. Међутим, вишим судовима у Београду, Новом Саду и Зајечару просечно је потребно 30 дана да заштите узбуњивача привременом мером. Најспорији су Виши суд у Крагујевцу, са 72 дана, и Виши суд у Лесковцу, коме је било потребно 82 дана да донесе одлуку о одређивању привремене мере.

– Најважније је да судије довољно интензивно примењују све одредбе закона, укључујући и употребу привремене мере, као мере за заштиту узбуњивача. Обично треба много времена да се судски поступак заврши а за узбуњивача који је остао без посла то може бити прекасно. Привременом мером суд може спречити отпуштање и изнуривање узбуњивача – каже Том Дивајн, који је сарађивао са шест хиљада узбуњивача у САД.

Судови неће усвојити сваки захтев за одређивање привремене мере, јер у сваком конкретном случају процењују да ли је неко заиста узбуњивач и да ли трпи последице због узбуњивања. Судије у Србији су обучене за примену Закона о заштити узбуњивача, тако да увек могу да препознају да ли узбуњивач има право на судску заштиту и какву, речено је у Врњачкој Бањи.

Према званичним подацима, виши судови у Србији усвојили су тек сваки четврти предлог за одређивање привремене мере.

Апелациони суд у Београду већ је примио 63 жалбе на одлуке по тужбама у вези с узбуњивањем, док су остали апелациони судови примили укупно 37 жалби.

У радним споровима до сада је укупно 13 тужби у којима је истакнут навод о узбуњивању. Врховни касациони суд је примио пет ревизија у вези са заштитом узбуњивача у радном спору.

Грађани још нису довољно упознати с механизмом подношења тужбе и предлога за привремену меру. У „Пиштаљци” кажу да узбуњивачи још немају довољно поверења у државне органе, чак ни у судове, па се ретко одлучују да траже правну заштиту и одлучују се на покретање поступака само када више не виде друго решење.

Досадашња искуства првих узбуњивача у Србији показују да је борба често дуга и тешка. Том Дивајн каже да је то као борба Давида против Голијата, увек тешка али и увек вредна труда. О томе сведоче и узбуњивачи. Један од њих је Зоран Пандуров, правник у градској инспекцији Новог Сада, који каже: „Све смо радили из уверења, а не да бисмо се некоме светили. Поносни смо што из свега излазимо чистог образа и што нас је на крају држава заштитила”.