По­след­њи да­ни ка­ли­фа­та

У Дам­ску су вла­ди­не сна­ге уз по­моћ Ру­си­је и Ира­на по­сле два ме­се­ца бор­би из­во­је­ва­ле по­бе­ду у бор­ба­ма за Дир ал Зор, цен­тар на­ци­о­нал­не нафт­не ин­ду­стри­је и по­след­њи град ко­ји је био уто­чи­ште исла­ми­ста на ис­то­ку зе­мље. Ирач­ка ар­ми­ја је уз по­моћ ши­ит­ских ми­ли­ци­ја, на­о­ру­жа­них курд­ских и арап­ских гру­па и за­пад­не ко­а­ли­ци­је по­твр­ди­ла за­у­зи­ма­ње по­след­ње по­гра­нич­не по­ста­је пре­ма Си­ри­ји у до­ли­ни Еуфра­та и гра­да ал Ка­и­ма.

По­сле гу­би­та­ка сво­је две са­мо­про­гла­ше­не пре­сто­ни­це – Ра­ке у Си­ри­ји и Мо­су­ла у Ира­ку – ја­сно је да пре­о­ста­ли џе­по­ви от­по­ра не мо­гу да се по­ре­де са сре­ди­ном 2014. ка­да су исла­ми­сти у не­за­др­жи­вом по­хо­ду за­у­зе­ли тре­ћи­ну те­ри­то­ри­ја две зе­мље, уки­ну­ли гра­ни­цу, осно­ва­ли ка­ли­фат а Абу Ба­кра ал Баг­да­ди­ја про­гла­си­ли за ду­хов­ног и све­тов­ног во­ђу.

Исла­ми­сти су ус­пе­ли у не­че­му го­то­во не­за­ми­сли­вом: да ује­ди­не САД, Европ­ску уни­ју и Ру­си­ју, ре­жим Ба­ша­ра ел Аса­да, Иран и Са­у­диј­ску Ара­би­ју, Ирак и Тур­ску. Ка­да је то учи­ње­но, ка­да им је због при­су­ства му­сли­ма­на у ме­ђу­на­род­ној ко­а­ли­ци­ји ус­кра­ће­но да твр­де да се ра­ди о но­вом „кр­ста­шком по­хо­ду”, суд­би­на њи­хо­вог су­нит­ског ка­ли­фа­та би­ла је од­ре­ђе­на.„По­ра­зи­ћу исла­ми­сте за 30 да­на јер знам ви­ше од сва­ког ге­не­ра­ла у ар­ми­ји”, над­ме­но је из­ја­вио До­налд Трамп сеп­тем­бра 2016. не по­ми­њу­ћи да се све вре­ме осла­њао на стра­те­ги­ју свог прет­ход­ни­ка. Од та­да је про­шло ви­ше од го­ди­ну да­на, ко­нач­на по­бе­да ни­је оства­ре­на, ма­да је Трамп по све­му су­де­ћи бли­же свом ци­љу не­го што је Џорџ В. Буш био ка­да је 2013. об­ја­вио „Ми­си­ја оба­вље­на”, а да би се Аме­ри­кан­ци по­ву­кли тек по­сле осам го­ди­на.

Вој­на по­бе­да је на хо­ри­зон­ту. Не ви­ше од 5.000 џи­ха­ди­ста окру­же­но је у не­ко­ли­ко пу­стињ­ских ме­ста на си­риј­ско-ирач­кој гра­ни­ци.

Во­ђе Ислам­ске др­жа­ве мо­гле би да са­оп­ште да при­зна­ју по­раз, рас­пу­сте ор­га­ни­за­ци­ју и рас­фор­ми­ра­ју и ка­ли­фат и ИД. Мо­гли би да се по­ву­ку у иле­га­лу и на­ста­ве бор­бу за де­ста­би­ли­за­ци­ју Ира­ка и Си­ри­је – што би по­тра­ја­ло. Или би мо­гли да кре­ну ка „ал­тер­на­тив­ним под­руч­ји­ма” – Ав­га­ни­ста­на, Је­ме­на, Ли­би­је, Ни­ге­ри­је или Фи­ли­пи­на.

Иако Ислам­ска др­жа­ва пре­ста­је да бу­де ор­га­ни­за­ци­ја са сво­јим шта­бо­ви­ма и ко­ман­дан­ти­ма, иако је оп­ко­ље­на са свих стра­на и од­се­че­на од ли­ни­ја снаб­де­ва­ња, у Да­ма­ску и у Баг­да­ду про­це­њу­ју да ни­је вре­ме за про­гла­ша­ва­ње ко­нач­не по­бе­де јер исла­ми­сти још мо­гу да по­кре­ну ге­рил­ске ак­ци­је без об­зи­ра на гу­би­так те­ри­то­ри­је.

Те­ро­ри­сти не­ма­ју шта да из­гу­бе јер ни јед­на др­жа­ва ни­је спрем­на да их при­хва­ти. Мно­ги су по­ги­ну­ли, укљу­чу­ју­ћи и стра­не бор­це ка­ли­фа­та. Ма­њи део се пре­дао, дру­ги су по­бе­гли ка но­вим упо­ри­шти­ма ко­је ИД ја­ча по Ази­ји и Афри­ци.

Би­ло је из­ве­шта­ја да су у бор­ба­ма за Ра­ку исла­ми­сти до­би­ли ин­струк­ци­је ка­ко да се по­на­ша­ју пре­ма стран­ци­ма ко­ји су се при­дру­жи­ли екс­тре­ми­стич­кој гру­пи – уби­ти их на бој­ном по­љу. У Евро­пи не­ма­ју ни­шта про­тив: „Уко­ли­ко џи­ха­ди­сти не­ста­ну у бор­би, ре­као бих да је то нај­бо­ље”, из­ја­вио је фран­цу­ски ми­ни­стар од­бра­не.

Пре че­ти­ри го­ди­не чак 40.000 исла­ми­ста из 120 др­жа­ва све­та упу­ти­ло се на бо­ји­шта Си­ри­је и Ира­ка, укљу­чу­ју­ћи нај­ма­ње 5.000 из Евро­пе, ма­хом из Фран­цу­ске, Не­мач­ке и Бри­та­ни­је.

Екс­пер­ти за кон­тра­те­ро­ри­зам су ко­ли­ко про­шле го­ди­не оче­ки­ва­ли да ће се ве­ли­ки број стра­них џи­ха­ди­ста по­сле по­ра­за на фрон­то­ви­ма вра­ти­ти у Евро­пу и Се­вер­ну Аме­ри­ку као озбиљ­на без­бед­но­сна прет­ња. Али по­сле па­да Мо­су­ла и Ра­ке по­ка­зу­је се да је њи­хов број ма­њи од оче­ки­ва­ног. За Евро­пу се вра­ти­ло око 1.500 осо­ба, укљу­чу­ју­ћи же­не и де­цу.

Два су об­ја­шње­ња: по­ја­ча­не су без­бед­но­сне ме­ре и спрем­ност стра­них бо­ра­ца да се бо­ре до смр­ти. Ком­би­на­ци­ја ова два фак­то­ра огра­ни­чи­ла је по­вра­так, али опа­сност ни­су от­кло­ње­не, као што по­ка­зу­ју не­дав­ни на­па­ди по Бри­та­ни­ји, у Бар­се­ло­ни или Њу­јор­ку. До­вољ­но је да је­дан или дво­ји­ца џи­ха­ди­ста на­о­ру­жа­на ис­ку­ством и ин­струк­ци­ја­ма про­мак­ну ор­га­ни­ма ре­да и иза­зо­ву ха­ос ко­ји Ислам­ску др­жа­ву по­но­во вра­ћа на ТВ екра­не.

Уко­ли­ко се бор­ци ка­ли­фа­та пре­гру­пи­шу у Тур­ској, ко­ја их је ду­го то­ле­ри­са­ла, мо­гли би у ма­лим гру­па­ма да се вра­те у Евро­пу ми­грант­ским ру­та­ма ко­је су, исти­на, да­нас бо­ље кон­тро­ли­са­не али и да­ље по­ро­зне.

Јед­на по­бе­да, ко­ли­ко год зна­чај­на, не зна­чи да ре­ал­ност и да­ље ни­је су­ро­ва. Нај­ве­ћа опа­сност до­ла­зи од „до­ма­ћих џи­ха­ди­ста”, оних ко­ји су за­до­је­ни иде­о­ло­ги­јом те­ро­ри­зма а ни­ка­да ни­су пу­то­ва­ли у кон­фликт­не зо­не.

Аме­ри­кан­ци су уз по­моћ ши­ро­ке ме­ђу­на­род­не ко­а­ли­ци­је вој­но ре­ши­ли део про­бле­ма ко­ји су 2003. ство­ри­ли оку­па­ци­јом Ира­ка, али на­пад „уса­мље­ног ву­ка” усред њу­јор­шког Мен­хет­на је под­се­ћа­ње и њи­ма и остат­ку све­та да не­ка­да моћ­на и бру­тал­на исла­ми­стич­ка ар­ми­ја не пре­ста­је да бу­де мул­ти­ди­мен­зи­о­нал­на прет­ња упр­кос гу­би­та­ка те­ри­то­ри­је, сло­бо­де кре­та­ња, сма­ње­них фи­нан­си­ја или мо­гућ­но­сти да пре­ко дру­штве­них мре­жа ши­ре сво­ју иде­о­ло­ги­ју.

Ка­да је ка­ли­фат про­гла­шен у Мо­су­лу ју­ла 2014, иза­звао је зе­мљо­трес на чи­та­вом Бли­ском ис­то­ку. Да­нас, ка­да се ње­гов крај при­бли­жа­ва а Ирак и Си­ри­ја укла­ња­ју ње­го­ве фи­зич­ке сим­бо­ле, нај­кра­ћа „ислам­ска др­жа­ва” у исто­ри­ји иза­зи­ва но­ве по­тре­се.

Не­ма сум­ње да је успон ка­ли­фа­та по­ме­шао кар­те и под­се­тио на сву си­лу не­ре­ше­них про­бле­ма на Бли­ском ис­то­ку: не­до­вр­ше­ни гра­ђан­ски рат у по­де­ље­ној Си­ри­ји, сек­та­шка не­ста­бил­ност у Ира­ку, суд­би­ну Кур­да, да­љи успон Ира­на и Тур­ске, со­ци­јал­но не­ста­би­лан ре­ги­он са де­фи­ци­том ефи­ка­сних по­ли­тич­ких ин­сти­ту­ци­ја и су­фи­ци­том ауто­ри­тар­но­сти и ме­ша­ња са стра­не...

Не­стан­ком Ислам­ске др­жа­ве не не­ста­ју ови про­бле­ми. Њи­хо­во не­ре­ша­ва­ње зна­чи да ла­ко мо­же да се по­ја­ви не­ка но­ви те­ро­ри­стич­ки клон. ИД се га­си као ка­ли­фат али не и као иде­ја или иде­о­ло­ги­ја. Баш као што је бин­ла­де­ни­зам над­жи­вео ег­зе­ку­ци­ју осни­ва­ча Ал Ка­и­де.