Po­sled­nji da­ni ka­li­fa­ta

U Dam­sku su vla­di­ne sna­ge uz po­moć Ru­si­je i Ira­na po­sle dva me­se­ca bor­bi iz­vo­je­va­le po­be­du u bor­ba­ma za Dir al Zor, cen­tar na­ci­o­nal­ne naft­ne in­du­stri­je i po­sled­nji grad ko­ji je bio uto­či­šte isla­mi­sta na is­to­ku ze­mlje. Irač­ka ar­mi­ja je uz po­moć ši­it­skih mi­li­ci­ja, na­o­ru­ža­nih kurd­skih i arap­skih gru­pa i za­pad­ne ko­a­li­ci­je po­tvr­di­la za­u­zi­ma­nje po­sled­nje po­gra­nič­ne po­sta­je pre­ma Si­ri­ji u do­li­ni Eufra­ta i gra­da al Ka­i­ma.

Po­sle gu­bi­ta­ka svo­je dve sa­mo­pro­gla­še­ne pre­sto­ni­ce – Ra­ke u Si­ri­ji i Mo­su­la u Ira­ku – ja­sno je da pre­o­sta­li dže­po­vi ot­po­ra ne mo­gu da se po­re­de sa sre­di­nom 2014. ka­da su isla­mi­sti u ne­za­dr­ži­vom po­ho­du za­u­ze­li tre­ći­nu te­ri­to­ri­ja dve ze­mlje, uki­nu­li gra­ni­cu, osno­va­li ka­li­fat a Abu Ba­kra al Bag­da­di­ja pro­gla­si­li za du­hov­nog i sve­tov­nog vo­đu.

Isla­mi­sti su us­pe­li u ne­če­mu go­to­vo ne­za­mi­sli­vom: da uje­di­ne SAD, Evrop­sku uni­ju i Ru­si­ju, re­žim Ba­ša­ra el Asa­da, Iran i Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju, Irak i Tur­sku. Ka­da je to uči­nje­no, ka­da im je zbog pri­su­stva mu­sli­ma­na u me­đu­na­rod­noj ko­a­li­ci­ji us­kra­će­no da tvr­de da se ra­di o no­vom „kr­sta­škom po­ho­du”, sud­bi­na nji­ho­vog su­nit­skog ka­li­fa­ta bi­la je od­re­đe­na.„Po­ra­zi­ću isla­mi­ste za 30 da­na jer znam vi­še od sva­kog ge­ne­ra­la u ar­mi­ji”, nad­me­no je iz­ja­vio Do­nald Tramp sep­tem­bra 2016. ne po­mi­nju­ći da se sve vre­me osla­njao na stra­te­gi­ju svog pret­hod­ni­ka. Od ta­da je pro­šlo vi­še od go­di­nu da­na, ko­nač­na po­be­da ni­je ostva­re­na, ma­da je Tramp po sve­mu su­de­ći bli­že svom ci­lju ne­go što je Džordž V. Buš bio ka­da je 2013. ob­ja­vio „Mi­si­ja oba­vlje­na”, a da bi se Ame­ri­kan­ci po­vu­kli tek po­sle osam go­di­na.

Voj­na po­be­da je na ho­ri­zon­tu. Ne vi­še od 5.000 dži­ha­di­sta okru­že­no je u ne­ko­li­ko pu­stinj­skih me­sta na si­rij­sko-irač­koj gra­ni­ci.

Vo­đe Islam­ske dr­ža­ve mo­gle bi da sa­op­šte da pri­zna­ju po­raz, ras­pu­ste or­ga­ni­za­ci­ju i ras­for­mi­ra­ju i ka­li­fat i ID. Mo­gli bi da se po­vu­ku u ile­ga­lu i na­sta­ve bor­bu za de­sta­bi­li­za­ci­ju Ira­ka i Si­ri­je – što bi po­tra­ja­lo. Ili bi mo­gli da kre­nu ka „al­ter­na­tiv­nim pod­ruč­ji­ma” – Av­ga­ni­sta­na, Je­me­na, Li­bi­je, Ni­ge­ri­je ili Fi­li­pi­na.

Iako Islam­ska dr­ža­va pre­sta­je da bu­de or­ga­ni­za­ci­ja sa svo­jim šta­bo­vi­ma i ko­man­dan­ti­ma, iako je op­ko­lje­na sa svih stra­na i od­se­če­na od li­ni­ja snab­de­va­nja, u Da­ma­sku i u Bag­da­du pro­ce­nju­ju da ni­je vre­me za pro­gla­ša­va­nje ko­nač­ne po­be­de jer isla­mi­sti još mo­gu da po­kre­nu ge­ril­ske ak­ci­je bez ob­zi­ra na gu­bi­tak te­ri­to­ri­je.

Te­ro­ri­sti ne­ma­ju šta da iz­gu­be jer ni jed­na dr­ža­va ni­je sprem­na da ih pri­hva­ti. Mno­gi su po­gi­nu­li, uklju­ču­ju­ći i stra­ne bor­ce ka­li­fa­ta. Ma­nji deo se pre­dao, dru­gi su po­be­gli ka no­vim upo­ri­šti­ma ko­je ID ja­ča po Azi­ji i Afri­ci.

Bi­lo je iz­ve­šta­ja da su u bor­ba­ma za Ra­ku isla­mi­sti do­bi­li in­struk­ci­je ka­ko da se po­na­ša­ju pre­ma stran­ci­ma ko­ji su se pri­dru­ži­li eks­tre­mi­stič­koj gru­pi – ubi­ti ih na boj­nom po­lju. U Evro­pi ne­ma­ju ni­šta pro­tiv: „Uko­li­ko dži­ha­di­sti ne­sta­nu u bor­bi, re­kao bih da je to naj­bo­lje”, iz­ja­vio je fran­cu­ski mi­ni­star od­bra­ne.

Pre če­ti­ri go­di­ne čak 40.000 isla­mi­sta iz 120 dr­ža­va sve­ta upu­ti­lo se na bo­ji­šta Si­ri­je i Ira­ka, uklju­ču­ju­ći naj­ma­nje 5.000 iz Evro­pe, ma­hom iz Fran­cu­ske, Ne­mač­ke i Bri­ta­ni­je.

Eks­per­ti za kon­tra­te­ro­ri­zam su ko­li­ko pro­šle go­di­ne oče­ki­va­li da će se ve­li­ki broj stra­nih dži­ha­di­sta po­sle po­ra­za na fron­to­vi­ma vra­ti­ti u Evro­pu i Se­ver­nu Ame­ri­ku kao ozbilj­na bez­bed­no­sna pret­nja. Ali po­sle pa­da Mo­su­la i Ra­ke po­ka­zu­je se da je nji­hov broj ma­nji od oče­ki­va­nog. Za Evro­pu se vra­ti­lo oko 1.500 oso­ba, uklju­ču­ju­ći že­ne i de­cu.

Dva su ob­ja­šnje­nja: po­ja­ča­ne su bez­bed­no­sne me­re i sprem­nost stra­nih bo­ra­ca da se bo­re do smr­ti. Kom­bi­na­ci­ja ova dva fak­to­ra ogra­ni­či­la je po­vra­tak, ali opa­snost ni­su ot­klo­nje­ne, kao što po­ka­zu­ju ne­dav­ni na­pa­di po Bri­ta­ni­ji, u Bar­se­lo­ni ili Nju­jor­ku. Do­volj­no je da je­dan ili dvo­ji­ca dži­ha­di­sta na­o­ru­ža­na is­ku­stvom i in­struk­ci­ja­ma pro­mak­nu or­ga­ni­ma re­da i iza­zo­vu ha­os ko­ji Islam­sku dr­ža­vu po­no­vo vra­ća na TV ekra­ne.

Uko­li­ko se bor­ci ka­li­fa­ta pre­gru­pi­šu u Tur­skoj, ko­ja ih je du­go to­le­ri­sa­la, mo­gli bi u ma­lim gru­pa­ma da se vra­te u Evro­pu mi­grant­skim ru­ta­ma ko­je su, isti­na, da­nas bo­lje kon­tro­li­sa­ne ali i da­lje po­ro­zne.

Jed­na po­be­da, ko­li­ko god zna­čaj­na, ne zna­či da re­al­nost i da­lje ni­je su­ro­va. Naj­ve­ća opa­snost do­la­zi od „do­ma­ćih dži­ha­di­sta”, onih ko­ji su za­do­je­ni ide­o­lo­gi­jom te­ro­ri­zma a ni­ka­da ni­su pu­to­va­li u kon­flikt­ne zo­ne.

Ame­ri­kan­ci su uz po­moć ši­ro­ke me­đu­na­rod­ne ko­a­li­ci­je voj­no re­ši­li deo pro­ble­ma ko­ji su 2003. stvo­ri­li oku­pa­ci­jom Ira­ka, ali na­pad „usa­mlje­nog vu­ka” usred nju­jor­škog Men­het­na je pod­se­ća­nje i nji­ma i ostat­ku sve­ta da ne­ka­da moć­na i bru­tal­na isla­mi­stič­ka ar­mi­ja ne pre­sta­je da bu­de mul­ti­di­men­zi­o­nal­na pret­nja upr­kos gu­bi­ta­ka te­ri­to­ri­je, slo­bo­de kre­ta­nja, sma­nje­nih fi­nan­si­ja ili mo­guć­no­sti da pre­ko dru­štve­nih mre­ža ši­re svo­ju ide­o­lo­gi­ju.

Ka­da je ka­li­fat pro­gla­šen u Mo­su­lu ju­la 2014, iza­zvao je ze­mljo­tres na či­ta­vom Bli­skom is­to­ku. Da­nas, ka­da se nje­gov kraj pri­bli­ža­va a Irak i Si­ri­ja ukla­nja­ju nje­go­ve fi­zič­ke sim­bo­le, naj­kra­ća „islam­ska dr­ža­va” u isto­ri­ji iza­zi­va no­ve po­tre­se.

Ne­ma sum­nje da je uspon ka­li­fa­ta po­me­šao kar­te i pod­se­tio na svu si­lu ne­re­še­nih pro­ble­ma na Bli­skom is­to­ku: ne­do­vr­še­ni gra­đan­ski rat u po­de­lje­noj Si­ri­ji, sek­ta­ška ne­sta­bil­nost u Ira­ku, sud­bi­nu Kur­da, da­lji uspon Ira­na i Tur­ske, so­ci­jal­no ne­sta­bi­lan re­gi­on sa de­fi­ci­tom efi­ka­snih po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja i su­fi­ci­tom auto­ri­tar­no­sti i me­ša­nja sa stra­ne...

Ne­stan­kom Islam­ske dr­ža­ve ne ne­sta­ju ovi pro­ble­mi. Nji­ho­vo ne­re­ša­va­nje zna­či da la­ko mo­že da se po­ja­vi ne­ka no­vi te­ro­ri­stič­ki klon. ID se ga­si kao ka­li­fat ali ne i kao ide­ja ili ide­o­lo­gi­ja. Baš kao što je bin­la­de­ni­zam nad­ži­veo eg­ze­ku­ci­ju osni­va­ča Al Ka­i­de.