Салаш у риту с леве стране Дунава

Два три километра од села Лок, уз леву обалу Дунава оживео је један салаш. По дугој традицији на оваквим местима постоји „свашта нешто”. И од давних времена  овде се живи без преке потребе да се често одлази у урбане центре. Овај салаш, мада су до њега допрле струја, те–ве слика, интернет и друге благодети модерног живљења и даље је у запећку, тако близу и тако далеко.

Ненад Ћиро је започео оживљавање салаша пре десет година. Тек је при крају првог замишљеног циклуса. Завршава млекару у којој треба да производи сир по оргиналном рецепту. Ћиро се две деценије бавио бизнисом у Русији. а у Москви, му и данас живи породица, супруга и два сина која су још у фази студирања.

– Нешто уштеђеног новац намерно сам уложио  на овакво место. Желим мир и зеленило, и да након дугогодишње вреве слушам  само оглашавања  дивљих и домаћих животиња. Најсрећнији би био када би у урбаним насељима ја и данас морао да купујем само со и шећер, као и некада. Желим да обезбедим услове за самоодржање, не да створим велики бизнис од кога би моји наследници лагодно живели. Они ретки који овде наиђу скептично врте главом, свесни да су моји овдашњи приходи још увек скромни, каже Ненад и објашњава како се у овај посао није упустио да би се обогатио преко ноћи и наглашава како они који то желе овде не долазе. Он већ сада ужива када види како се кроз врбаке врзма његово благо– краве, козе, овце. У оборима су и вијетнамске и домаће свиње, чује се кокодакање кокошију.

Савремени авантуриста истиче да његови планови нису без основа. На левој обали Дунава, подно Тителског брега, у  суседсву су углавном недирнуте оазе и све више сточара се интересује да подигне сличне салаше у којима би држали стоку. – Нисам љубоморан, напротив. Њихово млеко заједно са својим могао би да прерађујем у с млекари и већ видим како су оживели  досад ненасељени ритови уз нашу највећу реку. Они су за сточарство права мека. Ту би могли да се развијају различити видови бављења стоком, а ово земљиште није за интензивно ратарење које се , углавном, практикује у Војводини, каже новопечени салашар износећи наду да ће  ускоро овде да се нижу разне фарме. –Мислим да би у овом смеру требали да крену и млади из околних села. Овде би могли да се баве својим бизнисом или да плате зарађују код других већ ангажованих у сточара. То им је много боље него што су до сада масовно одлазли у велике центре где раде на заморним тракама, за мале паре и уз велике станарине, каже Ненад наглашавајући , свако мало, своје опредељење да жели да се бави нечим што је корисно за све, да живи успорено и да се не оптерећује се тим да ли ће његова деца да преузму овај посао. Неко ваљда хоће после њега.

У подизању млекаре стручним саветима помогла је професорка са новосадског Пољопривредног факултета др Анка Поповић Врањеш , као што му је технолог  Јован Бугарчић давао савете око техничких решења, а влада АП Војводине дала му је финансијску подршку.

Сточарство не може да се опорави без помоћи државе. Да би могли да производимо млеко и месо које сада странци траже на нашем тржишту мора им се помоћи.

– Није проблем што је моја фарма удаљена од насеља  два, три километра. Долазе људи и распитују се да се доселе и да држе стоку у мом комшилуку, али је проблем пут којим је немогуће прићи када дани окишају. Искрено се надам да ће у општини Тител смоћи снаге да бар на тој краткој траси пар дана ангажују багере, да се поспе песак и онда ће, убеђен сам, уз пут да никну нове фарме, тврди Ненад и констатује да би власт у општини на тај начин малом пажњом много помогла развоју сточартсва. Треба рећи да салаш у задње време обилазе Руси и распитују се о могућностима за подизање нових отворених фарми.

Салашар је недавно запао у проблеме јер је због реконструкције  електро мреже остао ван ње. Било је страшно тешко јер није било струје за мужу и воду за напајање стотинак грла стоке. Ипак наишао је на разумевање Електродистрибуције Електровојводине у Зрењанину, пре свега захваљујући директору Стевици Цигулову. То није био први пут да се он заложи за хитно решавање проблема сточара, односно оних који живе на осами, даље од главних водова за струју.

Неко од претходних салашара, очигледно је био имућан, изградио је овде прекрасну фонтану и засадио парк чији део је сачуван.–Ја уместо воде у фонтани замишљам слапове млека, каже Ненад Ћиро.