Кафеџија има и икону за славе

– За сваку славу имао сам закупљене најмање две сале. Набавио сам иконе свих светаца па их постављам по потреби, тако да је то једна врста славске ол-инклузив понуде. Имам утисак да се славе све више претварају у журке и вашар. Мада, не разумем ни оне који у кућу доводе музику. На славама се показује моћ, точе скупа вина и жесток алкохол. Некима испоручујем ексклузивну храну. Добростојећи су, па наручују кавијар, тартуфе, лососа, гамборе… За Митровдан, Аранђеловдан, Светог Јована или Светог Николу, сале у мом ресторану већ су резервисане. Кад богати славе у кафани, с њима стиже и арсенал познатих певача. Не бих да кажем колико то кошта, али новац је главни покретач таквог начина обележавања породичног свеца. Када такви славе код куће, у неколико случајева сам камионом све столове и столице, готово сав кафански инвентар, преносио у њихове домове. Што се мене тиче, нека само троше, јер то јача приватни сектор – каже овај угоститељ.

Али, како богатство није масовна појава, ово су ипак трендови који нису типични за већину.

– Некада славе тако прослављају људи који немају довољно простора и покушавају да то реше на други начин, као што раде приликом крштења или свадби. Изнајмљивање простора за славу није проблематично само по себи, али ако имамо у виду да је крсна слава нешто што се везује за породицу, онда је логичније да се слави у кућном окружењу – каже свештеник Милан Савић.

Данас крсна слава код неких домаћина подразумева позивање великог броја гостију, а изворно то није било тако, те обележавање породичне славе добија и социјалну димензију примерену данашњем времену.

– Требало би рећи да нису сви који имају дубок џеп лопови и криминалци. Као што и сиромаштво само по себи није врлина. Нов начин живота, пребацивање из руралних у урбане крајеве, променило је много у спољашњем изгледу прославе слава. Раније су породице биле велике и домаћин славе је био најстарији члан. Не постоји „Душанов законик” како се слави слава. У Београду између два светска рата на ручку се окупљала породица, а поподне се одлазило само на честитање, уз пиће и колаче. Није се служило ни печење, а ни сарма – подсећа свештеник.

Ипак, све те димензије славе су секундарне. Примарна прослава је одлазак на богослужење и то је срце славе. Ако тога нема, све друго је на климавим ногама. Зачетак славе, пре него што су настале славе породица, биле су славе храмова – истиче Савић.

Некада породична традиција, постала је нешто попут феште и жеље за јавном самопромоцијом. Осим тајкуна и естрадних звезда, гламурозне славе обележавају и политичари. Односно политичарке, као што су то све новине лане забележиле, јер су се међу гостима код неких, у термину за колаче и кафу, нашли и поједини амбасадори.

Потрага за кетерингом

Један од власника фирме за кетеринг потврђује да у славско време које је пред нама, све више људи зове и наручује храну.

– Неко узима цео програм, неко само месо, рибу или колаче. Мислим да је данас превише обавеза на послу, па жене више немају времена да данима спремају храну – каже он.