Играње пламеном

ОЛИМПИЈСКИ ПЛАМЕН је већ подигао температуру између Кине и великих западних држава: ритуална штафета олимпијске ватре на путу ка Пекингу, која води кроз светске метрополе, претворила се у неочекивани политички спектакл, који се за домаћина највећег овогодишњег спортског и медијског догађаја претворио у пи-ар катастрофу.

Комплексни односи с политиком су део олимпијске историје, али мало ко је очекивао да се ова два састојка овога пута помешају на начин који је деликатан за све актере, подједнако за субјекте и објекте политичке контроверзе око Тибета. Мало ко, наиме, гласно оспорава да је Пекинг заслужено олимпијски домаћин, али Запад се при том суочио са тешком муком: како да истовремено подржава Олимпијаду и критикује Кину.

Далај-лама сигурно није желео да пропусти прилику да скрене пажњу на проблем Тибета, онако како га он види. Изненађење је, међутим, што с тим као да није рачунала Кина и што је реаговала са претераном силом, у околностима када је већ била под упаљеним медијским рефлекторима и када је имала прилику да прикаже толерантније лице своје власти.

Овако је дошла у ситуацију да првобитну грешку исправља – чињењем нових. То далај-лами даје шансу да, подржавањем Олимпијаде и порукама да је „насиље превазиђено”, стиче нове симпатије, док Пекинг, настављајући да га портретише као оличење великог зла, у светском мњењу скупља нове негативне поене.

Кинески лидери, који су у први мах, како се учинило, показали извесну спремност за помирљивост, сада очигледно сматрају да би отварање дијалога са изгнаним тибетанским лидером био знак слабости, па можда и ударац националном поносу. Али већа претња том поносу су све учесталији позиви на бојкот церемоније отварања... Тибетански проблем је у сваком случају васкрсао и већ стекао статус непозваног госта на великој спортско-медијској и, како сада ствари стоје, политичкој журци августа у Пекингу... Изван сваке сумње засад је само једно: партија на Тибету није успела да замени Буду.

ОДЛАЗАК С ВЛАСТИ никад није био лак, поготово за оне који власт доживљавају као циљ, а не као средство. Пример председника Зимбабвеа Роберта Мугабеа то ових дана уверљиво потврђује, показујући при том и како је трансформација од националног ослободиоца и националног спаситеља, до диктатора и упропаститеља, неизбежна ако је власт апсолутна.

Избори у Зимбабвеу, парламентарни и председнички, одржани су пре две недеље, пребројавање гласова је завршено, али се резултат још званично не саопштава. Опозициони Покрет за демократске промене тврди да је победио, да има и парламентарну већину и да је поразио Мугабеа, али режим се не предаје. Сада они који су били навикли да стално побеђују траже накнадно бројање, па и поновно гласање.

Све то се збива у држави која је пред банкротом, која је тренутни светски рекордер у инфлацији – земљи која је 1980. имала разлога да се радује независности и бољој будућности. Али Мугабе, који је као борац за ослобођење провео 11 година у затворима Родезије (име колонијалног Зимбабвеа), остао је потом превише дуго на власти, створивши режим који је бринуо само о себи и одговарао само себи, са резултатом да је земља поново тамо где је и била пре 28 година.

Док се очекује расплет или стрепи од новог заплета, главни страх је могућност да се репризира сценарио који је почетком године реализован у Кенији: послеизборно насиље у којем ће највише страдати они који су од избора очекивали да отворе наду, а не да угасе сваку перспективу.

ИРАК ЈЕ ОПЕТ БИО ГЛАВНА ТЕМА у Америци прошле недеље, када је главнокомандујући америчких окупационих снага у тој земљи, генерал Петреус, у уторак Сенату подносио извештај о напретку у том рату. Колико је то била важна тема, посведочило је и то што су сва три сенатора која се надају да ће, као врховни команданти одлучивати о његовом даљем току – Мекејн, Клинтонова и Обама – накратко прекинула своје кампање и заузела своје столице на Капитол Хилу.

Шта је имао да поручи генерал са незахвалним командним местом? Настојао је да покаже како има чиме да се похвали, али у томе није претеривао. Суштина његовог извештаја је да САД из Ирака не могу да се повуку у догледно време и да ће планови да се око 20.000 (од укупно 160.000) војника врате кући, морати да буду суспендовани. Јер, оно што је постигнуто „још је крхко”, а уз то није и неповратно.

То није била баш музика за уши кандидата за председничке кандидате демократа, Клинтонову и Обаму, који обећавају да ће баш повлачење бити њихов приоритет од момента када се уселе у Овални кабинет. Биће, дакле, ако неко од њих и победи, то само још једно од празних предизборних обећања, али и нова потврда старе истине да оно што наопако почне – не може добро да се заврши.