Igranje plamenom

OLIMPIJSKI PLAMEN je već podigao temperaturu između Kine i velikih zapadnih država: ritualna štafeta olimpijske vatre na putu ka Pekingu, koja vodi kroz svetske metropole, pretvorila se u neočekivani politički spektakl, koji se za domaćina najvećeg ovogodišnjeg sportskog i medijskog događaja pretvorio u pi-ar katastrofu.

Kompleksni odnosi s politikom su deo olimpijske istorije, ali malo ko je očekivao da se ova dva sastojka ovoga puta pomešaju na način koji je delikatan za sve aktere, podjednako za subjekte i objekte političke kontroverze oko Tibeta. Malo ko, naime, glasno osporava da je Peking zasluženo olimpijski domaćin, ali Zapad se pri tom suočio sa teškom mukom: kako da istovremeno podržava Olimpijadu i kritikuje Kinu.

Dalaj-lama sigurno nije želeo da propusti priliku da skrene pažnju na problem Tibeta, onako kako ga on vidi. Iznenađenje je, međutim, što s tim kao da nije računala Kina i što je reagovala sa preteranom silom, u okolnostima kada je već bila pod upaljenim medijskim reflektorima i kada je imala priliku da prikaže tolerantnije lice svoje vlasti.

Ovako je došla u situaciju da prvobitnu grešku ispravlja – činjenjem novih. To dalaj-lami daje šansu da, podržavanjem Olimpijade i porukama da je „nasilje prevaziđeno”, stiče nove simpatije, dok Peking, nastavljajući da ga portretiše kao oličenje velikog zla, u svetskom mnjenju skuplja nove negativne poene.

Kineski lideri, koji su u prvi mah, kako se učinilo, pokazali izvesnu spremnost za pomirljivost, sada očigledno smatraju da bi otvaranje dijaloga sa izgnanim tibetanskim liderom bio znak slabosti, pa možda i udarac nacionalnom ponosu. Ali veća pretnja tom ponosu su sve učestaliji pozivi na bojkot ceremonije otvaranja... Tibetanski problem je u svakom slučaju vaskrsao i već stekao status nepozvanog gosta na velikoj sportsko-medijskoj i, kako sada stvari stoje, političkoj žurci avgusta u Pekingu... Izvan svake sumnje zasad je samo jedno: partija na Tibetu nije uspela da zameni Budu.

ODLAZAK S VLASTI nikad nije bio lak, pogotovo za one koji vlast doživljavaju kao cilj, a ne kao sredstvo. Primer predsednika Zimbabvea Roberta Mugabea to ovih dana uverljivo potvrđuje, pokazujući pri tom i kako je transformacija od nacionalnog oslobodioca i nacionalnog spasitelja, do diktatora i upropastitelja, neizbežna ako je vlast apsolutna.

Izbori u Zimbabveu, parlamentarni i predsednički, održani su pre dve nedelje, prebrojavanje glasova je završeno, ali se rezultat još zvanično ne saopštava. Opozicioni Pokret za demokratske promene tvrdi da je pobedio, da ima i parlamentarnu većinu i da je porazio Mugabea, ali režim se ne predaje. Sada oni koji su bili navikli da stalno pobeđuju traže naknadno brojanje, pa i ponovno glasanje.

Sve to se zbiva u državi koja je pred bankrotom, koja je trenutni svetski rekorder u inflaciji – zemlji koja je 1980. imala razloga da se raduje nezavisnosti i boljoj budućnosti. Ali Mugabe, koji je kao borac za oslobođenje proveo 11 godina u zatvorima Rodezije (ime kolonijalnog Zimbabvea), ostao je potom previše dugo na vlasti, stvorivši režim koji je brinuo samo o sebi i odgovarao samo sebi, sa rezultatom da je zemlja ponovo tamo gde je i bila pre 28 godina.

Dok se očekuje rasplet ili strepi od novog zapleta, glavni strah je mogućnost da se reprizira scenario koji je početkom godine realizovan u Keniji: posleizborno nasilje u kojem će najviše stradati oni koji su od izbora očekivali da otvore nadu, a ne da ugase svaku perspektivu.

IRAK JE OPET BIO GLAVNA TEMA u Americi prošle nedelje, kada je glavnokomandujući američkih okupacionih snaga u toj zemlji, general Petreus, u utorak Senatu podnosio izveštaj o napretku u tom ratu. Koliko je to bila važna tema, posvedočilo je i to što su sva tri senatora koja se nadaju da će, kao vrhovni komandanti odlučivati o njegovom daljem toku – Mekejn, Klintonova i Obama – nakratko prekinula svoje kampanje i zauzela svoje stolice na Kapitol Hilu.

Šta je imao da poruči general sa nezahvalnim komandnim mestom? Nastojao je da pokaže kako ima čime da se pohvali, ali u tome nije preterivao. Suština njegovog izveštaja je da SAD iz Iraka ne mogu da se povuku u dogledno vreme i da će planovi da se oko 20.000 (od ukupno 160.000) vojnika vrate kući, morati da budu suspendovani. Jer, ono što je postignuto „još je krhko”, a uz to nije i nepovratno.

To nije bila baš muzika za uši kandidata za predsedničke kandidate demokrata, Klintonovu i Obamu, koji obećavaju da će baš povlačenje biti njihov prioritet od momenta kada se usele u Ovalni kabinet. Biće, dakle, ako neko od njih i pobedi, to samo još jedno od praznih predizbornih obećanja, ali i nova potvrda stare istine da ono što naopako počne – ne može dobro da se završi.