Европа од Атлантика до Урала

Јаз између истока и запада Европе је хиљадугодишњи?

Шизма је један од корена русофобије. Иза тога се крију геополитички сукоби који сежу још од Карла Великог. То је први западни суверен који се након пада римске империје прогласио за императора, иако је легитимни наследник Римљана био византијски цар. Карл Велики је успео да постане император захваљујући папи, коме је притекао у помоћ када му је било потребно. Тако је створен основ за овај геополитички сукоб између западне и источне Европе коју је оличавала Византија, Константинопољ. Карло Велики је покушао да измени литургију, да промени веру јер је вера у то време била државна идеологија. Та идеологија ће се развити у антиправославну пропаганду у Риму, против Византије, а касније против Русије која је преузела византијско наслеђе. Овај геополитички сукоб ће добијати све веће размере како историја буде напредовала.

Француска је, тврдите, довела до појачања русофобије у новијој историји?

Русофобија има две главне теме: Русима се приписује експанзиционистички, империјалистички карактер, да жели да завлада Европом и да је аутократска, тиранска и деспотска. Мит о руском експанзионизму настао је у 18. веку, за време Луја Петнаестог који је израдио лажни тестамент Петра Великог, у чему су му помогле пољске аристократе. У том лажном документу стоји да је Петар Велики део традиције руских царева који желе да освоје Европу. То је лаж, али то је идеолошки аргумент. Мит о источном деспотизму појавио се у доба просветитељства, с Монтескјеом, Дидроом и либералним интелектуалцима попут Токвила. Филозофи попут Волтера и Лајбница су стали у одбрану Русије, импресионирани реформама Петра Великог. Француска је у 18. и 19. веку пролазила кроз фазе русофилије и русофобије. Кад је била корисна, као у Француској 1890-их, у Великој Британији 1900-их и током Другог светског рата била је призната и њена улога је била истицана. После Другог светског рата Француска је била русофилна, до друге половине 20. века, до Митерана и Ширака.

До тренутка када је напустила деголовску традицију неутралности?

Да, свесно се одрекла свог голистичког наслеђа, а то значи да је пригрлила атлантистичку, проамеричку, односно антируску политику. Де Гол је водио рачуна о великој равнотежи у Европи, Француска је напустила ову идеју.

Немачке везе с Русијом су посебне?

Немци су одувек много сарађивали с Русијом. Везивали су их вековни односи сарадње и династичке размене све до 1870. године. Проблем је настао уједињењем Немачке, када је крајем 19. века као велика империја добила планетарне амбиције. Оне су биле у сукобу с амбицијама Енглеза и Француза који су већ колонизовали велики део планете. Није било места за немачке колоније у Африци и Азији и Немачка се окренула истоку, ономе што је назвала животним простором. С успоном нацизма русофобија је достигла врхунац.

Кажете да је канцеларка Ангела Меркел успела мирним путем да освоји тај простор. То је прилично смела тврдња, будући да важи за канцеларку која је толерантна, пацифиста…

Након што су изгубили два светска рата Немци су схватили да рат није најбољи начин да освоје место под сунцем. Извукли су закључке из ових пораза, али то не значи да су одустали од својих амбиција, само су их пренели на економски план.

У њиховој економској политици видите континуитет експанзионистичке политике?

Реч је о континутету, само у другој форми. Немачка је, на пример, допринела распаду Југославије исхитреним и безусловним признањем Словеније. То су њихове амбиције. Немачка и Аустрија су од 19. века сматрале овај простор својом сфером утицаја и простором могућег ширења. Када јој се указала прилика 1991. године Немачка ју је искористила. Снажно је подржала одлуку Европске уније да се прошири на исток јер је одувек сматрала централну и јужну Европу као своју интересну зону.

Како се на политику Немачке гледа у Швајцарској?

Не постоји свест о томе. Немачка је успела све да убеди да је пацифистичка, што и јесте. За то је потребан велики политички таленат. Треба признати Хелмуту Колу и Ангели Меркел снажан осећај за политику. Они су овај пробој успели да остваре на миран начин.

Као један од примера русофобије наводите историјски „ревизионизам” који је 1980-их спровео историчар Ернст Нолте, повезујући националсоцијализам с марксизмом…

Нова генерација Немаца, која је ступила на сцену 1980-их, преко Нолтеа је дошла до тога да је Хитлер исто што и Стаљин. То је био покушај да се Хитлерова одговорност умањи, под претпоставком да он није једини крвожедни диктатор. На лествици зла Стаљин је према Нолтеу личност која је у истом рангу с Хитлером. Американци који се 1944. године искрцали у Нормандију представљали су Стаљина као пријатеља и савезника, а тридесет година касније је постао симбол зла. То умањује и релативизује Хитлерову одговорност.

Данас се поново повампирују неонацистички покрети у Европи…

Нолтеова теза на неки начин легитимише украјински национализам тако што умањује одговорност сарадника нациста током Другог светског рата који су инспирација неонацистичким групацијама.

Наводите примере двоструких медијских аршина, као што је начин на који су приказани трагедија у Беслану и терористички напади у Паризу…

Талачка криза у Беслану је један од примера када је Русија била жртва. Руска деца су била таоци исламских терориста, које су западни медији називали „милитантима”. Западна штампа уместо да покаже симпатије према руским породицама које су изгубиле децу оптужила је Русију и критиковала Путина као да је он одговоран за талачку кризу. То показује колико су ове антируске предрасуде дубоко укорењене, чак и у главама новинара. После напада на редакцију „Шарли Ебдоа” и касније на клуб „Батаклан” у Паризу француска штампа није оптужила Оланда да је одговоран за атентате.

Јавност на западу је ипак упозната с разним облицима медијске манипулације, о томе се говори и пише…

Моја књига веома добро пролази у Француској, често говорим на скуповима јер има много оних који су свесни тога да нас медији инструментализују. Русофобија најчешће није скривена, неоконзервативци у Америци кажу отворено да се боре против Русије.

Популистичке партије у Европи, попут Националног фронта, воле да се позивају на Русију. Откуд ова веза?

Русија данас брани националну независност и идентитет, што се свиђа партијама које су за суверену Француску или Италију. У том смислу постоји приближавање што служи партијама на власти у западним земљама да оправдају русофобију, да кажу да су Марин ле Пен и Путин иста ствар. Трамп такође има ту димензију одбране националног, али ако му пође за руком да то наметне суштински ће остати противник Русије. Француска може поново да пронађе своју деголовску традицију кроз класичну десницу, има међу републиканцима оних који је бране, али и на левици – Меланшон није русофоб.

Шта бисте саветовали Путину када би вам се указала прилика?

Русија треба да развије економију која ће се мање ослањати на велика предузећа и олигархе. То је за мене главни изазов савремене Русије, да створи мала и средња предузећа која ће јој омогућити да се развија на уравнотежен начин. Не можемо да се ослонимо само на олигархе који држе нафту, гас и основне сировине. Развој једне земље зависи од развоја разноликог и стабилног економског ткања. То је главни изазов.

Србија је место на коме се сударају интереси Запада и Истока. Шта мислите о притисцима да се прикључи НАТО-у?

Слични притисци су вршени на Украјину, што је била велика грешка јер је створило тензије и довело до грађанског рата. Србија се већ вековима бори за независност  и њени грађани су свесни да би улазак у НАТО значио потпуно потчињавање, губитак суверенитета. Њена традиција борбе за суверенитет показује да није спремна да се одрекне своје историјске независности под условима који јој се намећу.

Швајцарска је пример да врло добро може да се живи без НАТО-а…

Да, Србија треба да се усмери на приближавање Европској унији, више него НАТО-у. То је могуће. Многе земље верују да је потребно прво ући у НАТО да бисте постали члан ЕУ. Могуће је, међутим, да се приближимо ЕУ или постанемо њен члан, а да не изгубимо суверенитет.

Западни новинари и русофобија

У вашој књизи сте веома критични према западним медијима и њиховој улози у формирању слике о Русији…

Западни новинари нису схватили да су се мало-помало претворили у агенте пропаганде, да су прихватили већинско либерално, атлантистичко становиште и изгубили критичко мишљење. Увек су имали утисак да се боре за велике вредности, демократију, људска права и слично, али нису разумели да су ове вредности инструментализоване, у служби циља који је империјални, амерички и западноевропски. Новинари немају више храбрости да се супротставе доминантном мишљењу, што није био случај пре тридесетак година. У западној Европи овај задатак штампе се потпуно изгубио.