Ратујем са собом сваки дан
Владимир Величковић дао је овај интервју малтене стојећи. То не чуди оне који га добро познају, јер исто тако и слика, а ретко седи и док једе, признао је у једном разговору објављеном управо у нашем листу. Ведрог духа чак и када говори о призорима на својим сликама којих се „понекад и сам препадне”, хитар у покретима и мислима, али сигуран и оштар у оценама које даје о себи и другима, добро је одмеравао речи које нам је изговарао, без обзира на неформалну атмосферу његовог београдског дома у којем је вођен разговор. У њему ће сам себи бити „гост из Париза” наредних неколико дана, јер од вечерас у 19 сати, у новом престоничком галеријском простору „Рима” (Париска 8), излаже своја дела настала у протеклих неколико година. Овај академик креће се тематски у оквирима који су већ дуже време присутни у његовом сликарству.
– Надам се да је видљив напор да сведем „функционисање слике” на оно битно, да детаљ буде носилац теме, да „мање буде више”. То ће публика најбоље уочити на слици „Пејзаж”. Боја никада није ни била претерано присутна, са овом сивом нијансом пепела, сада актуелнијом него икад, покушавам да испричам своју причу – објашњава наш саговорник.
Ваша платна одувек су имала упадљиву специфичну тежину. Рекли сте да у вама постоји рат који дешавања у свету не могу ни да избришу, ни да залече, већ га само оживљавају. На шта сте мислили?
Са самим собом ратујем сваког дана, када је мој посао у питању. Тај рат је непрекидан. Али, гледам и друге ратове. Има их, сви ратови овог света шире се као гнусна куга, пуна ниских интереса, која не престаје да нас обавештава о својим врлим достигнућима пакла и ужаса. Ми, људски род, њени смо, нажалост, и сведоци и иницијатори. О нашим недавним ратовима да не говорим. Како их заборавити када су још тако близу.
Јесу ли, онда, ваше слике за вас један вид катарзе?
Од катарзе до катаклизме и од катаклизме до катарзе. У том смислу, Љубомир Симовић је у предговору каталога моје изложбе у САНУ 2013. написао, парафразирам: „Величковић има огромно покриће за то што слика. Пакао је једини реалан свет”.
Познато је да су у том паклу фигура и простор били и остали ваша преокупација. Од њих не одустајете?
Људска фигура – човек – ја (увек је аутопортрет у питању), и тај његов простор, затворен или отворен (пејзаж) дефинисан је његовим присуством, одвајкада је био невероватно богат могућностима. Егзистира у сликарству, у фотографији, у концептуали, видеу… Ништа се ту није променило. Па није ни код мене.
Човекова је рука, кажете, убитачно оруђе...
Да, са свих својих пет прстију. У мом случају њима често сликам, директно. У контакту без „посредника” – пера и четке – са материјом, односно бојом, и подлогом. Реализација тог додира, за разлику од четке или пера, веома је неизвесна, јер је спонтана, гест је делимично контролисан, али не сасвим. Резултат може да буде предвидив, али не мора.
Једнако уживате у отпору папира који не попушта, који цепате пером. „Уколико би ме нешто спречило да цртам, или бих почео да убијам, или бих се бацио кроз прозор”, забележене су ваше речи. Цртеж је за вас већа страст од слике?
Цртеж је моја неопходност, мој сваки дан, моја пасија, моје све. Без цртежа нема ни мене ни слике.
У Музеју савремене уметности, на изложби „Секвенце”, којом је здање ове куће недавно опет отворено за јавност, налази се ваш пејзаж „Предео мртвих птица” из 1962. Видели сте зграду, поставку и своје дело. Који су утисци?
Избор моје слике ме је изненадио, нисам је видео дуже од педесет година. Било је и других „кандидата”, али у добром сам друштву. Поставка је у целини прегледна, с обзиром на то да ништа од богатства музеја годинама нисмо видели. Има и ефектних открића. Посао око самог здања и околине урађен је сјајно. Антићев музеј био је мали и када је био отворен, па би сада требало мислити на додатни сегмент истог архитектонског концепта. Али, и ова нова организација простора и повећане могућности излагања пун су погодак. Морали бисмо да славимо 20. октобар не само као Дан ослобођења Београда, већ и ослобођења Музеја савремене уметности. Још се нешто неочекивано догодило са нашом културом. РТС се, као државна телевизија, рецимо, усудио да преноси двадесетчетворосатни „Олимп” Јана Фабра, и то с великим успехом. Можда су неки бољи дани наше културе на видику. Гладан је ње овај мој народ. Отварање музеја је то показало.
Члан сте три академије наука. Крајем октобра почео је нови изборни циклус у САНУ. Ко би могао да се нађе на листи кандидата када је о ликовним уметницима реч?
Постоји неправда која се тиче чланова ван радног састава, нас који живимо ван Србије. Члан сте, али не баш сасвим, немате право гласа, шта то значи? Као предлагач и гласач не постојим, моје учешће у раду је симболично. Надам се да ће се САНУ позабавити тим проблемом. Кад будем имао право гласа, говорићу и о именима. Сматрам да би требало још нешто мењати. Поверити избор искључиво одељењима, као што је случај у Француској академији. Са којим квалификацијама као сликар могу да дам свој глас једном физичару, онкологу или астроному? Да се мој суд заснива на томе да ли је дотични кандидат симпатичан или није, ипак није довољно, а консултовати научне домете преко публикација није најупутније. Било је, тако, неразумљивих одлука, вредни кандидати су пропали јер их је, иако су прошли одељење, цео корпус Академије одбацио. Драстичан је пример Миодраг Б. Протић, срамота је да је баш он био у три наврата одбијен.
Академици би ускоро требало да почну дискусију о пријему глумаца и редитеља у САНУ. Сматрате ли да би то био добар потез?
Било би нормално и пожељно да се редитељи, глумци или директори институција културе нађу у САНУ. То би је обогатило, што је случај у Француској, где су чланови Жана Моро, Жан Жак Ано, Роман Полански, Морис Бежар, али и сукцесивни директори Лувра, Париске опере...
Били сте у жирију за избор идејног решења за споменик премијеру Зорану Ђинђићу. Контроверзне су реакције. Зашто сте ви гласали за скулптуру Мрђана Бајића и Биљане Србљановић?
Има и позитивних и негативних реакција. Што се тиче ових других, веома опскурних, не бих се спуштао на тако низак ниво. Гади ми се. Тај пројекат се одмах наметнуо ефектним скулпторским гестом, за разлику од осталих пет селекционираних у најужи круг, који су били квалитетне амбијенталне скулптуре, али готово без симболике, неопходне у овом случају. Сада је питање да ли је симбол „стреле”, веома експлицитан у својој форми, адекватан сврси или не. Жири је једногласан да скулпторски и симболично одговара намени. И тачка.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
