Ratujem sa sobom svaki dan
Vladimir Veličković dao je ovaj intervju maltene stojeći. To ne čudi one koji ga dobro poznaju, jer isto tako i slika, a retko sedi i dok jede, priznao je u jednom razgovoru objavljenom upravo u našem listu. Vedrog duha čak i kada govori o prizorima na svojim slikama kojih se „ponekad i sam prepadne”, hitar u pokretima i mislima, ali siguran i oštar u ocenama koje daje o sebi i drugima, dobro je odmeravao reči koje nam je izgovarao, bez obzira na neformalnu atmosferu njegovog beogradskog doma u kojem je vođen razgovor. U njemu će sam sebi biti „gost iz Pariza” narednih nekoliko dana, jer od večeras u 19 sati, u novom prestoničkom galerijskom prostoru „Rima” (Pariska 8), izlaže svoja dela nastala u proteklih nekoliko godina. Ovaj akademik kreće se tematski u okvirima koji su već duže vreme prisutni u njegovom slikarstvu.
– Nadam se da je vidljiv napor da svedem „funkcionisanje slike” na ono bitno, da detalj bude nosilac teme, da „manje bude više”. To će publika najbolje uočiti na slici „Pejzaž”. Boja nikada nije ni bila preterano prisutna, sa ovom sivom nijansom pepela, sada aktuelnijom nego ikad, pokušavam da ispričam svoju priču – objašnjava naš sagovornik.
Vaša platna oduvek su imala upadljivu specifičnu težinu. Rekli ste da u vama postoji rat koji dešavanja u svetu ne mogu ni da izbrišu, ni da zaleče, već ga samo oživljavaju. Na šta ste mislili?
Sa samim sobom ratujem svakog dana, kada je moj posao u pitanju. Taj rat je neprekidan. Ali, gledam i druge ratove. Ima ih, svi ratovi ovog sveta šire se kao gnusna kuga, puna niskih interesa, koja ne prestaje da nas obaveštava o svojim vrlim dostignućima pakla i užasa. Mi, ljudski rod, njeni smo, nažalost, i svedoci i inicijatori. O našim nedavnim ratovima da ne govorim. Kako ih zaboraviti kada su još tako blizu.
Jesu li, onda, vaše slike za vas jedan vid katarze?
Od katarze do kataklizme i od kataklizme do katarze. U tom smislu, Ljubomir Simović je u predgovoru kataloga moje izložbe u SANU 2013. napisao, parafraziram: „Veličković ima ogromno pokriće za to što slika. Pakao je jedini realan svet”.
Poznato je da su u tom paklu figura i prostor bili i ostali vaša preokupacija. Od njih ne odustajete?
Ljudska figura – čovek – ja (uvek je autoportret u pitanju), i taj njegov prostor, zatvoren ili otvoren (pejzaž) definisan je njegovim prisustvom, odvajkada je bio neverovatno bogat mogućnostima. Egzistira u slikarstvu, u fotografiji, u konceptuali, videu… Ništa se tu nije promenilo. Pa nije ni kod mene.
Čovekova je ruka, kažete, ubitačno oruđe...
Da, sa svih svojih pet prstiju. U mom slučaju njima često slikam, direktno. U kontaktu bez „posrednika” – pera i četke – sa materijom, odnosno bojom, i podlogom. Realizacija tog dodira, za razliku od četke ili pera, veoma je neizvesna, jer je spontana, gest je delimično kontrolisan, ali ne sasvim. Rezultat može da bude predvidiv, ali ne mora.
Jednako uživate u otporu papira koji ne popušta, koji cepate perom. „Ukoliko bi me nešto sprečilo da crtam, ili bih počeo da ubijam, ili bih se bacio kroz prozor”, zabeležene su vaše reči. Crtež je za vas veća strast od slike?
Crtež je moja neophodnost, moj svaki dan, moja pasija, moje sve. Bez crteža nema ni mene ni slike.
U Muzeju savremene umetnosti, na izložbi „Sekvence”, kojom je zdanje ove kuće nedavno opet otvoreno za javnost, nalazi se vaš pejzaž „Predeo mrtvih ptica” iz 1962. Videli ste zgradu, postavku i svoje delo. Koji su utisci?
Izbor moje slike me je iznenadio, nisam je video duže od pedeset godina. Bilo je i drugih „kandidata”, ali u dobrom sam društvu. Postavka je u celini pregledna, s obzirom na to da ništa od bogatstva muzeja godinama nismo videli. Ima i efektnih otkrića. Posao oko samog zdanja i okoline urađen je sjajno. Antićev muzej bio je mali i kada je bio otvoren, pa bi sada trebalo misliti na dodatni segment istog arhitektonskog koncepta. Ali, i ova nova organizacija prostora i povećane mogućnosti izlaganja pun su pogodak. Morali bismo da slavimo 20. oktobar ne samo kao Dan oslobođenja Beograda, već i oslobođenja Muzeja savremene umetnosti. Još se nešto neočekivano dogodilo sa našom kulturom. RTS se, kao državna televizija, recimo, usudio da prenosi dvadesetčetvorosatni „Olimp” Jana Fabra, i to s velikim uspehom. Možda su neki bolji dani naše kulture na vidiku. Gladan je nje ovaj moj narod. Otvaranje muzeja je to pokazalo.
Član ste tri akademije nauka. Krajem oktobra počeo je novi izborni ciklus u SANU. Ko bi mogao da se nađe na listi kandidata kada je o likovnim umetnicima reč?
Postoji nepravda koja se tiče članova van radnog sastava, nas koji živimo van Srbije. Član ste, ali ne baš sasvim, nemate pravo glasa, šta to znači? Kao predlagač i glasač ne postojim, moje učešće u radu je simbolično. Nadam se da će se SANU pozabaviti tim problemom. Kad budem imao pravo glasa, govoriću i o imenima. Smatram da bi trebalo još nešto menjati. Poveriti izbor isključivo odeljenjima, kao što je slučaj u Francuskoj akademiji. Sa kojim kvalifikacijama kao slikar mogu da dam svoj glas jednom fizičaru, onkologu ili astronomu? Da se moj sud zasniva na tome da li je dotični kandidat simpatičan ili nije, ipak nije dovoljno, a konsultovati naučne domete preko publikacija nije najuputnije. Bilo je, tako, nerazumljivih odluka, vredni kandidati su propali jer ih je, iako su prošli odeljenje, ceo korpus Akademije odbacio. Drastičan je primer Miodrag B. Protić, sramota je da je baš on bio u tri navrata odbijen.
Akademici bi uskoro trebalo da počnu diskusiju o prijemu glumaca i reditelja u SANU. Smatrate li da bi to bio dobar potez?
Bilo bi normalno i poželjno da se reditelji, glumci ili direktori institucija kulture nađu u SANU. To bi je obogatilo, što je slučaj u Francuskoj, gde su članovi Žana Moro, Žan Žak Ano, Roman Polanski, Moris Bežar, ali i sukcesivni direktori Luvra, Pariske opere...
Bili ste u žiriju za izbor idejnog rešenja za spomenik premijeru Zoranu Đinđiću. Kontroverzne su reakcije. Zašto ste vi glasali za skulpturu Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović?
Ima i pozitivnih i negativnih reakcija. Što se tiče ovih drugih, veoma opskurnih, ne bih se spuštao na tako nizak nivo. Gadi mi se. Taj projekat se odmah nametnuo efektnim skulptorskim gestom, za razliku od ostalih pet selekcioniranih u najuži krug, koji su bili kvalitetne ambijentalne skulpture, ali gotovo bez simbolike, neophodne u ovom slučaju. Sada je pitanje da li je simbol „strele”, veoma eksplicitan u svojoj formi, adekvatan svrsi ili ne. Žiri je jednoglasan da skulptorski i simbolično odgovara nameni. I tačka.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
