Рам за венчаницу

Овог пута организације за заштиту женских, дечјих и, уопште, људских права неће имати зашто да пишу протестна писма РТС-у. Није, истина, било разлога за такву реакцију ни први пут. Али се Ирена Спасић баш добро постарала да у последњем издању серије „48 сати свадба” покаже бригу за јавни интерес и јавни морал, те је у више махова опомињала младенце на обавезе верности и љубави, а нарочито их подсећала на дужности према деци, оној постојећој и оној која су на путу, оној из прошлог и овој из садашњег брака...

Као што, уосталом, ни ономад није прешла мукло преко изјаве младожење да својој изабраници, понекад, лупи шамар, тако ни сад није поштедела једног, рекло би се, необавезно враголастог момка који се у двадесет и некој већ по други пут жени, има иза себе четворогодишњег сина (док је још званично био у првој вези, у другој се већ постарао за ново потомство), бившег конобара а садашњег крушевачког таксисту који највише воли „жене, кола и новац”... Ауторскаозбиљност Ирене Спасић огледа се и у томе што је разговарала са свима којих се ова мелодрамска прича тиче, и поступно створила ширу слику не само о главним јунацима, него и о окружењу, менталитету средине, генерацијским особеностима.

Лакоћа с којом се ова млада новинарка креће кроз најразличитије географске и социјалне миљее, неусиљеност у комуникацији с непознатим јој људима, ведрина, опуштеност и брзо створена присност с онима којима помаже да у два дана организују своју свадбу обезбеђујуовом програму забаван тон – што ваљда и спада у опис жанра званог ријалити шоу. У критикама дотичног припадника врсте, међутим, не увиђа се довољно значај документарне потке, онај слој стварности који избија на екран мимо рутинских делова везаних за венчаницу и торту, списак гостију и избор музике и остале ставке уобичајене за свадбено весеље. Кад се снима на Косову, рецимо, емисија се пуни конотацијама од политичких до етнографских. На Златибору се појави тема о перспективи младих парова и о томе хоће ли боље живети од туризма или од пољопривреде. У Војводини се наметне проблем како превазићи тешко лично наслеђе растурених, националномешовитих породица. А следећа емисија, виђена у деловима најаве, о не више младим планинцима којима коначно стижу невесте, Албанке, сигурно отвара и нека важна питања о опустелим селима, старачкимдомаћинствима, опалом наталитету...

Ако већ морају да постоје ријалити шоу програми, онда нек у њима бар буде што више стварног живота, обичних људи, реално постојећих ситуација, природних локација. И ако се већ појединци одлучују да телевизију узму за сведока своје интиме, нека то буде у што лепшим и племенитијим пригодама, попут венчања и рађања. Па ако се пред камерама неки малкице и претварају, желећи да се прикажу што бољим, то је прихватљиво, људски. Много је пријатнијепосматрати њих него оне којима ријалити шоу служи да истресу на екран најгори део себе загађујући и јавни простор унаоколо.