Важно је да се хода – водоравно или усправно

Као и сви Суботичани који седну на бицикл и пре него што проходају и Зоран Вукманов је прво хтео да двоточкашем обиђе Југославију. Успело му је, готово у последњем тренутку 1989. године, са 22 године, да прокрстари Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину, прича Вукманов за „Политику”. Спремао се да крене за Амстердам, али околности су се промениле. Као утеху, друштво га је 1993. године повело на Фрушкогорски маратон. „Био сам потпуно одушевљен тим изазовом”. Након тога, 13 пута је препешачио Фрушкогорски маратон од 82 километра, али тек 2003. године активно се укључује у Железнички планинарски клуб „Спартак” и започиње своје пешачке туре. Често га прати и супруга Дијана и синови Владан, Страхиња и Тадија.

„Моја процена је да се пешачењем сматра тура од бар 12 километара у ритму од четири километра на сат. Све испод тога је шетања”, каже Вукманов. Ипак, своја строга мерила не примењује увек. Готово сваке седмице за викенд одвија се „Шетња здравља” која окупља више десетина Суботичана, свих животних доби и кондиције, али углавном су ту они који су превалили педесету. Пешачи се десетак километара по рубу града оивиченог шумама. За оне амбициозне постоји и дужа рута, и Вукманов нам објашњава да је пре четири године уз помоћ „Војводинашума”, као и „Палић Лудаша” и њихових сарадника Сандре Чокић Рeх и Ота Секереша трасирана стаза од 32 километра од Келебије, до Макове Седмице, одатле до Радановачке шуме и до центра Палића. Дуж стазе дрвећа су маркирана жутим кругом у чијем је центру зелено срце, а на раскрсницама су постављени путокази. Ове недеље, 19. новембра одржава се последња овогодишња пешачка тура суботичком пешчаром и имају већ 13 кандидата који су у три годишња доба испешачила руту од 32 километра, и још им недостаје ова јесења за мали пешачки „грен слем”. Они који се уморе, пешачење могу да прекину на местима где се стаза среће са аутобуским окретницама.

Ма колико да воли Суботицу и њену околину, и поносан је кад долазе рекреативци из других градова да би пешачили шумом и пешчаром на северу Србије, не одбија један позив за планинарско пешачење. „Ми из равнице увек чезнемо за оним што немамо у свом окружењу, а то су, наравно, планине. Мој колега из Краљева каже када види да је облачно, он само настави да спава, јер планина је свакако ту. Нама и полазак захтева припреме јер прво треба да се превеземо стотинама километара да би стигли у подножје неке узвисине.”

Пешачење планином подразумева кретање стазом, без употребе руку и помоћних средстава, а иако се то чини лагодним, Вукманов каже да ниједну планину не треба потценити, и зато од пешачења одустаје када постоји и најмања дилема о безбедности. На овакве туре треба ићи, каже, тек када се савлада и стекне кондиција на нашим равничарским пешачењима. За сваког коме уобичајени животни ритам тело пуни адреналином, вишесатно пешачење је диван вид опуштања које у комбинацији са физичком активношћу доноси и психички мир и опуштање. Недавно је и сам померио своје менталне и физичке границе када је у Мађарској поред Балатона у једној тури препешачио 105 километара.

Планинарски клуб у Суботици има око 400 чланова, половина су средњошколци, а педесетак чланова је изузетно активно. Уопштено, Суботичани не пешаче довољно, оцењује Вукманов, али последњих година њихове акције су све масовније. За дан пешачења имали су готово 300 учесника, а све масовнија је и њихова тренинг тура посвећена Михајлу Кампошу, преминулом члану. „Можемо доста да научимо од Мађарске где су стазе за пешачење део државне инфраструктуре, као путеви, те су боље уређене и одржаване. У поређењу са тим ми као скроман планинарски клуб сами не можемо много да урадимо”, каже Вукманов.