До лекара једни друге носе на леђима

Бијељина – Међу планинским висовима Мајевице у општини Лопаре угнездило се Завршје , некада богато и питомо село чији су се мештани углавном бавили воћарством. Данас је пусто и сиромашно.

У пролеће 1992. године пред налетом тадашње Армије Босне и Херцеговине житељи српског Завршја и суседних села напустили су своје домове и спасавајући голе животе сместили су се куд који. Трагови рата, шеснаест година касније, видљиви су на сваком кораку. Згаришта, уништене куће, мине по њивама , ливадама, околним путевима, па чак и око кућа.

Некада је у овом селу живело око стотињак породица. Данас се вратило тек четрдесет углавном старих и изнемоглих људи. Најмлађи међу њима има 45 година. Вратили су се , јер , како кажу више нису имали где. Морали су напустити бошњачке куће у којима су привремено смештени, а повукла их и носталгија и нада да ће бити боље.

У селу и околним засеоцима деце више нема, а зграда некадашње четворогодишње основне школе спаљена је до темеља. Најближа здравствена амбуланта, пошта и трговина удаљени су више од десет километара, а већина мештана су болесни, неки чак и непокретни, инвалиди и нервни болесници. Село са Лопарама повезује излокан земљани пут, па аутомобили овуда готово да и не саобраћају, нити људи залазе. Нема сигнала фиксне, ни мобилне телефоније, тако да су мештани упућени само једни на друге. И за храну се тешко сналазе.

Председник Савета месне заједнице Завршје Филип Текић каже да се већина мештана вратила пре шест година. „Добили смо донацију од УНХЦР-а у грађевинском материјалу, а од наше владе по 2000 КМ за поправку кућа. Међутим, нема од чега да се живи. Вратили су се углавном старији, а од пензија може тек да се преживи. Пре рата овде се живело добро од воћарства и узгоја стоке. Имали смо и школу и амбуланту у близини, а данас до најближе трговине треба да одемо десет километара”, прича Текић.

Маријан Стојановић ради у Зворнику, а у Завршје дође преко викенда. „Од 2002. године нико из наше владе, нити из министарства за избегла и расељена лица овде није дошао. Помажу нам помало још само из општине Лопаре и понека међународна организација. У Зворнику, видим да наше власти помажу бошњачке повратнике, па ми у Завршју мислимо да би и нама требало помоћи”, вели Стојановић.

Јоцо Савић прича да је у засеоку Савићи из 14 кућа за време рата погинуло осам мештана. „Ја сам изгубио сина и брата. Данас овде живимо жена и ја, а има нас свега седморо у селу. Други син и његова породица су ми остали у Бијељини и тамо живе као подстанари. Да немам пензије било би зло и наопако. Још и жена прима помоћ за покојног сина па некако преживљавамо. Нама старијима најгоре је што немамо лекара близу, већ морамо да идемо до Лопара или чак до Бијељине. Немамо се чиме ни пребацити. Пре рата су у свакој кући били су волови и кола, а сад само можемо једни друге да носимо на леђима”, жали се овај старац.

Илинка Савић живи сама. Муж јој је погинуо у рату. „Тешко живимо овде, али немамо куда одавде. Најгоре је зими, кад снег напада до појаса”, жали се ова старица. Њена комшиница Стана Савић вратила се пре непуне две године. „Кад сам дошла видела сам само рушевине. Ово мало што сам поправила није за живот: цреп је попуцао, кућа прокишњава. најгоре је што нема пута, па нико не може до нас да дође”, каже Стана.

Арсен Поповић из Завршја међу првима се вратио. „Боље би било да се нисам враћао. Лоши су услови за живот, немамо близу доктора а сви смо овде стари и слабо способни. Живим од 300 КМ пензије и то је све”, кратко одговара.

Тако мисле и остали, али, опет не губе наду. Све очекују да ће се неко сетити да на граничном подручју четири општине Зворник, Лопаре, Сапна и Теочак постоји село Завршје и људи у њему.

„Очекујемо да Влада РС помогне да набавимо неку машину или нешто стоке, други нам нико не може помоћи. Овде немаш узорати чиме ни оно мало земље колико нам је потребно, немамо чак ни коња, ни вола за орање. А како ћеш, опет, орати када не знаш гдје је минско поље. Или да нам, бар, дају неку краву, па да млека имамо. Овако је тешко, да не може бити теже  Они који немају пензију, морају да иду у надницу у Федерацију, кад је брање сезонског воћа. Замисли старце надничаре, али шта ћеш? Није им лако. Кад би нам мало поправили пут и да нам лекар дође бар једном у двадесет дана било би нам опет лакше”, апелује Филип Текић.

------------------------------------------------------- 

Мина у воћњаку поред куће

У селу су дешавала и самоубиства, те преурањене смрти од активирања мина. „Имам мину одмах у воћњаку поред куће. Лани дошао човек да ми оре башту и ископао једну мину. Али шта ћу, морам мало баште посејати, јер живим само од сто марака пензије. То ми је све”, жали се Стана Савић. Цвико Текић замало није погинуо када је мина експлодирала поред њега. „Прошле године сам ударио на мину док сам косио ливаду и од тада имам 14 гелера у телу”, прича овај човек.