Каменчић ослободио Павла Вуисића

Су­ђе­ње је иза­зва­ло ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње јав­но­сти и из­гле­да­ло је да ће Ву­и­сић мо­ра­ти да оде на из­др­жа­ва­ње ка­зне ка­да је Окру­жни суд у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, ок­то­бра 1963. го­ди­не, до­нео пре­су­ду – че­ти­ри го­ди­не стро­гог за­тво­ра. 

У обра­зло­же­њу је пи­са­ло да је оп­ту­же­ни био при­пит и да је бр­зо во­зио. Суд ни­је по­ве­ро­вао Ву­и­си­ћу да је из­гу­био кон­тро­лу над во­ла­ном због из­не­над­ног пу­ца­ња ве­тро­бран­ског ста­кла.

Ве­шта­ци су утвр­ди­ли да је ка­ми­он ис­пред „фи­ће” зад­њим точ­ко­ви­ма си­ло­ви­то од­ба­цио је­дан ма­ли ка­мен, ко­ји је ве­ли­ком бр­зи­ном уда­рио у Ву­и­си­ћев ве­тро­бран.

Баш тај ка­мен­чић био је адут од­бра­не пред Вр­хов­ним су­дом, ко­ји је уки­нуо пре­су­ду и вра­тио су­ђе­ње на по­че­так. 

– За­што ко­ман­дир са­о­бра­ћај­не ми­ли­ци­је ни­је утвр­дио пи­јан­ство окри­вље­ног ду­ва­њем у фил­тер? За­што ле­кар ни­је у сво­јој ам­бу­лан­ти у Ста­рој Па­зо­ви узео крв на ал­ко­хол? За­што то ни­је учи­ње­но бар ка­да је Ву­и­сић пре­ба­чен у Зе­мун­ску бол­ни­цу? – ре­ђа­ла су се пи­та­ња бра­ни­ла­ца на по­но­вље­ном су­ђе­њу у ја­ну­а­ру 1965. го­ди­не.  

– Ни­је ми па­ло на па­мет да од по­лу­мр­твих љу­ди ва­дим крв на ал­ко­хол. Спа­са­вао сам жи­во­те – ре­као је док­тор.

Јав­ни ту­жи­лац је твр­дио да су Ву­и­сић и ње­го­ва два при­ја­те­ља по­пи­ли ли­тар и по ви­на у ре­сто­ра­ну „Но­ви Бе­о­град”.

– Ко­но­бар је ре­као су­ду да је оп­ту­же­ни Па­вле са сво­јим са­пут­ни­ци­ма био тре­зан, да ни­је пио ви­но тра­гич­ног да­на – го­во­рио је адво­кат.

До­ста­вио је на­лаз Ин­сти­ту­та за суд­ску ме­ди­ци­ну у ко­ме пи­ше да ка­фа не мо­же не­у­тра­ли­са­ти ал­ко­хол. Ве­шта­ци су утвр­ди­ли да се „фи­ћа” кре­тао бр­зи­ном од све­га 30 ки­ло­ме­та­ра на сат.

Све­до­чио је и Сло­бо­дан Ђор­ђе­вић, ко­ји је 11 да­на по­сле не­сре­ће био у ко­ми и је­два пре­жи­вео. Се­део је на пред­њем се­ди­шту од Бе­о­гра­да до Ста­ре Па­зо­ве, где су по­пи­ли ка­фу за­јед­но с по­кој­ним Или­ја­ше­ви­ћем, ко­ји је та­да сео на­пред.

– По­што ста­ну­је­мо у ис­тој згра­ди, ја сам га из­ју­тра ра­но про­бу­дио да иде­мо на сер­вис ко­ла. Свра­ти­ли смо у ка­фа­ну да по­пи­је­мо ка­фу – ре­као је Ђор­ђе­вић пред су­дом.

– Па­вле је бе­жао зде­сна уле­во он­да ка­да му је раз­лу­па­на шо­фер­шајб­на. Оште­ће­ни Ђор­ђе­вић је ре­као да је чуо не­ки удар, за­тим зу­ја­ње, на­гли про­дор ве­тра, а за­тим је до­шао сна­жан удар с ко­јим се ње­го­ва свест из­гу­би­ла. Од­мах по­сле ово­га до­шао је из Но­вог Са­да ве­штак, ин­же­њер Ву­ко­са­вљев, ко­ји је ре­као: „Ма­ли ка­ми­чак, ве­ли­чи­не ма­лог ора­ха, мо­же да раз­лу­па шо­фер­шајб­ну” – на­вео је адво­кат.

Глу­мац је у не­сре­ћи про­шао с пре­ло­мом ру­ке и но­ге.

– Ка­да би за тре­ну­так по­ве­ро­вао да ће­те осу­ди­ти Па­вла Ву­и­си­ћа, ја бих вам ду­го го­во­рио о умет­ни­ку европ­ског ран­га, о лич­но­сти ко­ја је скром­ним жи­во­том и ве­ли­ким де­ли­ма сте­кла по­пу­лар­ност ко­ја се те­шко мо­же до­сти­ћи. Остао бих ов­де да­ни­ма да го­во­рим све док вас не уве­рим да је не­вин. Али оста­вљам све то по стра­ни, јер сам убе­ђен да ће­те га осло­бо­ди­ти – ка­зао је Цве­тић на кра­ју за­вр­шне ре­чи.

Но­во суд­ско ве­ће у Срем­ској Ми­тро­ви­ци до­не­ло је осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду, ко­ју је Вр­хов­ни суд Ср­би­је по­твр­дио.

По­но­сни Ви­кинг 

Адво­кат Ве­ли­мир Цве­тић (1924. Је­зди­на, Ча­чак – 2001. Бе­о­град) био је у Дру­гом свет­ском ра­ту за­ро­бљен и спро­ве­ден у ло­гор на Ба­њи­ци, ода­кле је ин­тер­ни­ран у Нор­ве­шку. На­кон бек­ства из ло­го­ра при­кљу­чио се нор­ве­шким пар­ти­за­ни­ма. На ње­го­вом спо­ме­ни­ку пи­ше да је „По­но­сни Ви­кинг”. Од­ли­ко­ван је због уче­шћа у бор­би про­тив оку­па­то­ра, али је 1999. го­ди­не вра­тио ор­ден др­жа­ви Нор­ве­шкој, за­то што је ње­на вла­да по­др­жа­ла агре­си­ју НА­ТО-а на СРЈ, на­во­ди у књи­зи „Ве­ли­ке адво­кат­ске од­бра­не” ни­шки адво­кат Оли­вер Ињац. Бра­нио је у око 7.000 слу­ча­је­ва са­о­бра­ћај­ки, али и у мно­гим по­ли­тич­ким про­це­си­ма.