Ко је заправо крив за вршњачко насиље

A koje kazne pa postoje za destruktivnu i štetočinski orijentisanu decu? E pa nema nikakvih i roditelji takvih ( koji su i sami štetočine ) to znaju i iskorišćavaju. Zašto ne uvesti progresivne ( svaka sledeća se uvećava) novčane kazne roditeljima takvih ? Zašto za teške slučajeve ne bi bila uvedena mera vanrednog školovanja ili prebačaj u neku specijalnu školu ? Zašto vaspitana i dobra deca moraju da trpe zbog onih drugih ? Kao i uvek, dobri ljudi, korektni i razumni ljudi i roditelji - razumeju jezik argumenata. Oni drugi razumeju samo kaznu. Zašto im ne dati to što traže? Nama treba zakon i to zakon koji se ČAK I SPROVODI a ne da se samo zamazuju oči

Slabo vaspitanje i nedostatak kazni. Ako kazne postoje ili su slabe ili ne traju dugo. Kod mene u školi kada su izbacili dva učenika zbog tuče, stvari su se značajno smirile, u mom odeljenju. Posle su se stvari vratile na staro. Kada je trebalo ponovo kazniti zbog nasilja, ovaj put su dobili samo uslov pred isključenje, nakon čega je opet bilo problema jer nisu bili izbačeni. A da se razumemo i izbacivanje iz škole nije dovoljna mera za fizički napad i telesne povrede, već treba slati u popravne domove i prinudni rad. A sve ostalo ispod nivoa tuče, se ne kažnjava nimalo.

У Србији су криви прво родитељи. Било зато што ринтају по цео дан за ситне паре а код су куће немају времена за децу, било да имају пара и времена али их радује што имају разбојничко потомство, било да су посвећени детету али му толеришу све и не представљају никакав ауторитет. Затим је крива држава, па сензационалистички медији - телевизије и таблоидно новинарство - који промовишу културу насиља, грабежа, отимачине и кича. Крив је и неолиберални капитализам који је уништио оно што су поштедели СПС, ЈУЛ и санкције. Криве су и уседелице без деце и аутистични стручњаци које нам смишљају разне инклузије, породичне законе и стратегије који не доносе резултате, али лепо звуче. Ко је крив у Француској, Америци или Аргентини, не бих знао, али је чињеница да ми нисмо усамљени случај. Дечје насиље је планетарни процес. Човечанство неће искоренити ни климатске промене, ни болести ни ратови већ глупост и леност.

90% je krivica države a 10% roditelja jer nisu kroz vaspitanje svoje dece tom pitanju poklanjali pažnju, ili su u samoj porodici sprovodili porodično nasilje. Država daje najlošiji primer, sama sprovodi nasilje i teror nad penzionerima, daje nacionalne frekvencije za rijalitije primitivizma, nasilja, niskih strasti i pornografije, pravosuđe joj je logistika organizovanog političkog i ne samo političkog kriminala, a nekažnjeni ostaju oni koji pljačkaju narod i državu, vrše utaje poreza, carina, akciza, uništavaju njenu ekonomiju radom na crno, sivom ekonomijom, plus iz JP monopolista izvlače enormna sredstva na račun građana Srbije. U takvim uslovima, posebno nasiljem države nad svojim braniocima, herojima i onima koji su se po cenu svojih života suprotstavljali najvećoj vojnoj organizovanoj mafiji ikada, isporučivanjem istih ubicama malih Milica i kupcima ljudskih organa Srba, omalovažavanjem i ponižavanjem ratnih vojnih invalida i veterana i njihovih porodica, država podstiče nasilje.