Спора правда у случајевима лекарских грешака

– Основ­ни пр­о­блем је што не по­сто­је пр­о­то­ко­ли ле­че­ња ко­ји мо­ра­ју да се по­шту­ју и на осно­ву ко­јих би тач­но мо­гло да се утвр­ди да ли је не­ко по­чи­нио гре­шку то­ком ле­че­ња па­ци­јен­та. Тим пра­ви­ли­ма ја­сно је утвр­ђе­но шта ле­кар мо­ра да пре­ду­зме. Код нас по­сто­је оби­ча­ји до­бре прак­се, што је ни­жи сте­пен од пр­о­то­ко­ла, а они не­ка­да ни­су до­вољ­ни. У зе­мља­ма ан­гло­сак­сон­ског си­сте­ма има­те пра­ви­ла ко­ја пр­о­пи­су­ју шта је ле­кар ду­жан да ура­ди ка­да му се ја­ви па­ци­јент са од­ре­ђе­ним те­го­ба­ма. У та­квим слу­ча­је­ви­ма ла­ко је до­ка­за­ти ле­кар­ску гре­шку. У овој си­ту­а­ци­ји ис­па­да да не­ко­ме у на­шој зе­мљи од­го­ва­ра да пр­о­то­ко­ла не­ма, јер ће се ле­кар увек бра­ни­ти ре­чи­ма: „Ја сам имао до­бру на­ме­ру и ни­сам сум­њао да је тре­ба­ло да учи­ним још не­ку до­дат­ну ана­ли­зу”. Ве­шта­ци ко­ји се пред су­дом по­ја­вљу­ју у свој­ству ве­шта­ка све­до­ка че­сто су и ак­тив­ни ле­ка­ри, и то је оно што мо­же да на­пра­ви пр­о­блем. Ипак, мо­рам да при­знам да је у на­шој зе­мљи ве­ћи­на ле­ка­ра из­у­зет­но обра­зо­ва­на и са­ве­сна – сма­тра Ћа­сић.

Пре­ма ре­чи­ма „По­ли­ти­ки­ног” са­го­вор­ни­ка из су­да, прак­са је по­ка­за­ла да пр­о­це­се по­кре­ну­те због ле­кар­ске гре­шке оте­жа­ва и по­сту­па­ње ве­шта­ка, од­но­сно што они сво­је на­ла­зе и ми­шље­ња не до­ста­вља­ју су­ду бла­го­вре­ме­но.

– Мо­жда је, ипак, нај­ве­ћи пр­о­блем не­ра­зу­ме­ва­ње из­ме­ђу ле­ка­ра и прав­ни­ка. Ле­ка­ри има­ју зна­ње из обла­сти ме­ди­ци­не и спе­ци­фич­ну тер­ми­но­ло­ги­ју ко­ју ко­ри­сте то­ком обра­зла­га­ња сво­јих на­ла­за. Прав­ни­ци та­ко­ђе. Су­ди­је не­до­вољ­но по­зна­ју прав­ну пр­о­бле­ма­ти­ку у ве­зи са ме­ди­ци­ном. Не­ма си­сте­ма­тич­ног при­сту­па це­лој тој ма­те­ри­ји. По­се­бан пр­о­блем пред­ста­вља не­до­пу­сти­ва со­ли­дар­ност у суд­скоме­ди­цин­ском ве­шта­че­њу ко­је не од­го­ва­ра свом за­дат­ку, не по­ма­же су­ду и ти­ме оте­жа­ва по­сту­пак – на­во­ди наш са­го­вор­ник.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, објек­тив­ну по­те­шко­ћу пред­ста­вља и не­по­сто­ја­ње спе­ци­ја­ли­зо­ва­них су­до­ва или суд­ских ве­ћа ко­ја би во­ди­ла ова­кве по­ступ­ке. Та­ко­ђе, ка­же наш са­го­вор­ник, суд­ска прак­са ни­је уста­ље­на по од­ре­ђе­ним пи­та­њи­ма.

Због ис­хо­да суд­ских по­сту­па­ка, ду­жи­не њи­хо­вог тра­ја­ња и суд­ске би­ро­кра­ти­је огор­че­ни су и чла­но­ви по­ро­ди­ца ко­је су из­гу­би­ле нај­бли­же због не­са­ве­сног или не­струч­ног ра­да ле­ка­ра. Сне­жа­на Па­нић, мај­ка тра­гич­но на­стра­да­ле Је­ли­це (25), ко­ја је пре­ми­ну­ла 18. ју­на 2010. го­ди­не по­сле ру­тин­ске ги­не­ко­ло­шке опе­ра­ци­је ура­ђе­не у при­ват­ној Оп­штој бол­ни­ци „Бе­о­кли­ни­ка”, ка­же да је сва­ко су­ђе­ње чи­ји је по­вод ле­кар­ска гре­шка но­во пре­жи­вља­ва­ње тра­у­ма.

– Сви смо ми у је­ку бо­ла, без об­зи­ра на то ко­ли­ко је го­ди­на пр­о­шло од смр­ти на­ших во­ље­них. Ми се на су­ду су­о­ча­ва­мо са они­ма за ко­је сма­тра­мо да су од­го­вор­ни или да су до­при­не­ли да на­ша де­ца, бра­ћа, оче­ви за­вр­ше под зе­мљом. Би­ју нас у ср­це. У мом слу­ча­ју, суд­ски по­сту­пак во­ди се већ пет го­ди­на, а за то вре­ме пр­о­ме­ње­но је исто то­ли­ко су­ди­ја. Зар то ни­је стра­шно? – пи­та мај­ка Је­ли­це Па­нић.

Ми­лан Ди­нић, пред­сед­ник Ле­кар­ске ко­мо­ре Ср­би­је, на­во­ди за „По­ли­ти­ку” да о ле­кар­ским гре­шка­ма мо­ра много да се го­во­ри, јер ве­ру­је да се оне де­ша­ва­ју сва­ко­днев­но и да су са­став­ни део по­сла.

– Тре­ба да се тру­ди­мо да из­ме­на­ма за­ко­на о усло­ви­ма ра­да те гре­шке све­де­мо на ми­ни­мум. При­ро­да по­сла је та­ква да ле­ка­ри у свом ра­ду у по­је­ди­ним си­ту­а­ци­ја­ма, код од­ре­ђе­них обо­ље­ња и ста­ња гра­ђа­на, гре­ше у не­ким пр­о­це­на­ма, што, нажа­лост, ре­зул­ти­ра тра­гич­ним ис­хо­дом. На­по­ми­њем да тре­ба пра­ви­ти раз­ли­ку из­ме­ђу ле­кар­ске гре­шке и не­са­ве­сног ле­че­ња љу­ди. Ле­кар­ска гре­шка под­ра­зу­ме­ва да је ле­кар ра­дио не­што са нај­бо­љом на­ме­ром и по­гре­шио, а не­са­ве­сно ле­че­ње је са­свим дру­га при­ча, и то је за сва­ку осу­ду – ка­же Ди­нић.

Пред­сед­ник Ле­кар­ске ко­мо­ре Ср­би­је сма­тра да то што су ве­шта­ци ујед­но и ак­тив­ни ле­ка­ри не пред­ста­вља пр­о­блем.

– Сма­трам да ве­шта­ци има­ју пр­о­фе­си­о­нал­ни од­нос при­ли­ком ве­шта­че­ња, на шта су и оба­ве­за­ни. Не­мам са­зна­ња да је ве­шта­че­ње не­ка­да ути­ца­ло на то да по­ступ­ци тра­ју ко­ли­ко тра­ју – на­во­ди Ди­нић.