Други живот Понтија Пилата
Какве би везе Доналд Трамп могао да има са оним што се догодило Индијанцима? Ко је прочитао макар и једне америчке новине у последњих недељу дана, морао је да закључи да је он одговаран за страдање староседелаца. И не само за то. Крив је и за холивудско кривотворење историје у којем је Покахонтас приказана као срећна индијанска девојчица. Крив је и што је расиста, женомрзац, сенилни старац који не зна шта изговара. Крив, крив, крив!
Шта је изазвало лавину осуда која се овај пут сручила на њега? На свечаности на којој је пре неколико дана одликовао тројицу ратних ветерана, припадника народа Навахо, председник је сенаторку Елизабет Ворен назвао Покахонтас (сенаторка тврди да има домородачке корене) све време стојећи испред портрета председника Ендрјуа Џексона, познатог по протеривању 60.000 Индијанаца западно од Мисисипија. Због тога су га новинари, критичари, аналитичари, интелектуалци и политичари из обе странке оптужили да је изазвао морално посрнуће Америке. Подсетили су га да права, трагична Покахонтас није имала сличности са „Дизнијевом” и да је немогуће у исто време изражавати поштовање према урођеничком народу и стајати испред Џексоновог портрета. Посебно су се истакли његови политички противници који су га осумњичили за све лоше што се икад догодило још од искрцавања са „Мејфлауера”. Ко зна докле би све то ишло и да ли би Трамп на крају испао грешан и за Христово распеће да причу о Индијанцима јуче није заменила прича о усвајању новог пореског закона, али председниковим критичарима се мора признати да им је тактика генијална. Ако је њујоршки милијардер једини узрок проблема, онда сви остали у Вашингтону, укључујући бивше председнике и политичку елиту, могу мирно да спавају и кажу: „Ма, ми смо океј, не ваља само онај лудак!”
ВАШИ И НАШИ РОБОВЛАСНИЦИ: Много пре него што ће се бахати становник Беле куће окомити на доследну заговорницу једнакости Елизабет Ворен, на њу се окомила њена сопствена странка. Демократе су извршиле притисак да се не кандидује на прошлим председничким изборима да не би угрозила Хилари Клинтон иако је, за разлику од бивше прве даме, имала беспрекорну политичку биографију. Можда је сенаторка могла и да победи републиканца, али је демократама лакше да сатанизују Трампа него да размишљају о сопственим грешкама. Последње две године Индијанци су провели на протестима у Северној Дакоти узалуд молећи да влада забрани изградњу нафтовода који пресеца њихову територију, загађујући им воду и земљиште. Због опсесије Трампом то се губи из вида, али угроженим племенима није помогла ни Обамина администрација. Садашњи председник није донео Џексонов портрет са собом из Њујорка, већ га је затекао у Белој кући. Политичарима који се згражавају над платном које вређа део популације могло би да се постави питање зашто је оно уопште сачекало Трампа. Зашто га они нису избацили? То је подједнако лицемерно као и када су га напали због одбране споменика јужњачког генерала Роберта Лија јер широм Америке постоји још 1.500 симбола робовласничких држава. Исти они конгресмени који бесне због Трампових испада свакодневно на Капитолу пролазе поред бисти различитих конфедералних хероја, укључујући генерала Лија. Ако је Ли неприхватљив (зар би и смео да буде прихватљив ако се борио на страни робовласника?), зашто га онда нису уклонили испред сопственог носа? Најмање разлога за саблажњавање имају републиканци, који су годинама потпиривали расизам, између осталог и измишљотинама о Обами као о муслиману рођеном у Кенији, а који сада осуђују Трампа због вербалног обрачуна са афроамеричким спортистима.
ЕХ, ДА ЈЕ САМО ОН: Трампови критичари су сагласни: „Треба да престане да се тако понаша!” Али, зашто би? Зашто када му тако добро иде? Зашто би престао да вређа жене, новинаре, Мексиканце и муслимане када га је такво понашање довело у Белу кућу? Зашто би слушао остале политичаре, стручњаке и интелектуалце који су предвиђали његов пораз? Они су погрешили, он је био у праву. Да је тако види се и по томе што су републиканци, углавном Трампови подржаваоци, од почетка године па све донедавно побеђивали на свим значајним изборима. Бирачи су за конгресмена изабрали човека који је непосредно пре тога ударио новинара „Гардијана”. У Алабами се предвиђа победа републиканског кандидата за сенатора који је вређао припаднике мањина и, како се открило пре извесног времена, сексуално нападао жене и девојчице. Један од најомиљенијих конзервативних политичара и данас је министар правде Џеф Сешонс који је изражавао симпатије према члановима Кју клукс клана. Јучерашње изгласавање закона којим се смањују порези корпорацијама и богаташима још једна је победа Трампа и његових апостола.
Трамп је Америци принео огледало и многима се није свидело оно што су видели. Сви они који су имали прилику да нешто ураде а нису урадили ништа, у председнику су пронашли жртвеног јарца који ће бити окривљен и за њихове промашаје, што је иронија, јер је управо он ту тактику развио до савршенства (сетите се напада на муслимане, мигранте...). Гласачи новог лидера осетили су олакшање јер их је он ослободио инхибиција. Раније су крили, али данас 40 одсто њих отворено каже да су бели супремационисти у праву. И зато је можда највећа грешка Трампових неистомишљеника што претпостављају да је он изгубљени игнорант који нема појма шта се дешава око њега. Шта ако он, свесно или инстинктивно, врло добро зна где је, шта говори и коме се обраћа?
