Женева осам, губљење времена

Неке опозиционе групе су на недавном састанку у Ријаду формирале нову Високу преговарачку комисију и формулисале политичку стратегију за наредну фазу преговора која је предвиђала обарање лествице захтева: одустајање од експлицитног противљења Асадовом учешћу у прелазном периоду и прихватање преговора без предуслова.

Оцењује се да је формирање новог Савета резултат притисака Русије, спремности Саудијске Арабије да не иде у конфронтацију са Москвом и сагласности побуњеничких група које су се нашле између руског утицаја у Сирији и пасивности Сједињених Држава које су отказале подршку опозицији. Договорено је у дијалог буде укључена и Московска платформа групе која себе представља као противнике режима у Дамаску али је веома блиска Москви и тражи да се о Асадовој судбини не расправља у Женеви.

Било је то ипак превише за већинске опозиционаре који су оценили да су уступци Московској платформи неприхватљиви. Издали су саопштење у коме се захтева да Асад нема никакву улогу у било којој прелазној влади која би се формирала по завршетку рата.

Била је то „мина” на путу ка Женеви, процењено је у Дамаску, па је делегација сиријске владе у петак напустила преговоре уз поруку да се неће вратити уколико опозиција не повуче ово саопштење. „Док год се друга страна држи провокативног и неодговорног речника из Ријада... неће бити напретка”, поручио је главни Асадов преговарач Башар ел Џафри.

Очекивано, опозиција је повлачење делегације назвала постављањем предуслова. „То је израз или рефлексија неодговорности према народу који пати већ седам година”, рекао је гласноговорник Асадових противника.

Посредник УН Стафан де Мистура покушава, као много пута до сада, да изглади ситуацију и да две делегације наведе да се баве анализом 12 понуђених политичких принципа. Преговарачи две стране током свих осам досадашњих рунди никада нису седели заједно већ у одвојеним просторијама, а Мистурин задатак је да у двострукој комуникацији покуша да приближи њихове ставове.

Неопходност убрзања политичких преговора после пораза Исламске државе у Сирији недавно су у Сочију нагласили и лидери Русије, Ирана и Турске, активних фактора сиријске стварности. Москва је посебно заинтересована за директне преговоре режима и опозиције.

Како сиријски режим није у позицији да одбије било какав захтев Русије, Влада у Дамаску прихватила је да расправља о превременим изборима под окриљем УН, о принципима за проналажење мирног решења и „коалиционој влади”, као и, истина, невољно, о изменама Устава из 2012. који је Асаду дао неограничену извршну, законодавну и судску власт.

Испоставља се међутим да су неслагања око Асадове политичке будућности непремостива препрека. Опозиција и даље инсистира да било које транзиционо тело које би надгледало прелазни политички процес не може да буде формирано пре него што се Асад и чланови његовог режима не повуку. Влада у Дамаску томе се оштро противила и у време када је била уздрмана губитком територија и поразима у борбама са Исламском државом, а јасно је да тако нешто неће прихватити сада када је под своју контролу повратила 85 одсто Сирије. Асад верује да је победио и да је опасност прошла захваљујући заштити Русије и Ирана. У Дамску много више размишљају о обнови земље уз помоћ Техерана и Пекинга, о уклањају опасности од тероризма уз помоћ Москве него о политичким решењима у којима би део власти морала да преда опозицији.

Да ли ће све то тако функционисати? Москва је најавила повлачење главнине својих војних потенцијала из Сирије до краја године, а помоћник шефа руске дипломатије је недавно Де Мистури у Москви рекао да Русија „разматра могућност дискусије о судбини сиријског председника”. Што се Русије тиче, она не мења став да је дипломатско натезање у Швајцарској које уз подршку САД траје од 2012. губљење времена. Москви је важнији  планирани Сиријски национални дијалог у Сочију. Судбина Женеве 8 тиме је унапред одређена.